Аустрија, има ли места за Србе у парламенту

Избори у Немачкој и Аустрији су прошли, а пут до нове владе је у оба случаја дуг и неизвесан, поготово за Аустрију, чија се управа не очекује пре Божића. Ако је Србија немачке изборе посматрала пре свега из европске визуре, аустријски су имали призвук "домаће" политике специфичног типа, концентрисане на шансе неколицине кандидата српског порекла.

Ниједан од кандидата српског порекла није успео да уђе у аустријски парламент, мада нико од њих није ни имао реалне шансе, па су предизборна очекивања која су у том смислу курсирала у јавности Србије доста неразумљива.

Погледајмо случај Даринке Хрњез (друга генерација, рођена 1973. у Бечу, школовала се у Канади), која се такмичила за улазак у национални парламент на листи Франка Штронаха, и била најближа томе да оствари чудо и постане први посланик српског порекла у аустријском парламенту.

Хрњезова је била на високом десетом месту савезне листе, али за малу партију која је освојила 11 мандата, што је исто као да је била на педесетом.

Логика ситуације говори у прилог томе да је Франк Штронах, канадски self-made милијардер аустријског порекла (чак и говори немачки са изразитим енглеским акцентом) мислио озбиљно када је промовисао политичке амбиције Даринке Хрњез.

Проблем је, међутим, што је читав његов политички повратак у Аустрију био постављен на небулозним основама: заиста је полазио од тога да ће освојити барем трећину бирачког тела и постати највећа странка испод Алпа и шире, док је, истовремено, као неискусан политичар и мини-диктатор по опредељењу, био предмет подсмеха на јавној сцени.

Срби на дну листе социјалдемократа

Или, погледајмо случај Татјане Кукић Јанк (прва генерација, рођена 1974. у Београду), коју је Народна партија (ОВП) послала у трку на 36. месту, што би звучало добро да су испуњена два услова: да је ОВП велика странка и да се у парламент улази по реду са савезне, а не са листа федералних јединица (мала Аустрија их има чак девет!).

Пример победничке Социјалдемократске партије Аустрије (СПО), са 52 мандата, најбоље је и не спомињати превише у том контексту, јер на њиховим листама се кандидати српског порекла и не појављују пре "одличног" 328. места.

Социјалдемократе су у јавности, пре свега ван Аустрије, дуго важиле за странку отворену према политички заинтересованим младим мигрантима с подручја бивше Југославије, категорија која се овде назива БКС-кандидати (Bosnien-Kroatien-Serbien).

Тај утисак вара, што се најбоље може видети кроз положај апсолутно најуспешније социјалдемократске БКС-политичарке Анице Матзке Дојдер, која никада није успела да направи искорак са бечке градске на савезну законодавну сцену.

Данас је, с једне стране, чврсто етаблирана унутар своје странке, где функционише као неприкосновени "gate-keeper" за све интересенте српског порекла који би код социјалдемократа правили политичку каријеру, а с друге стране, нема никакву шансу да сама уђе у савезни парламент.

Иако проблематика правих странаца (близу милион становника Аустрије, од тога 130 хиљада Срба), плус Аустријанаца миграционог порекла (око 600.000, од тога 170 хиљада српског порекла) нема директног утицаја на то како ће се даље одвијати преговори за формирање нове владе у Аустрији, она остаје у простору као хронично нерешени знак питања.

Проверени медикамент или шок

Земља тренутно осцилира између две могућности: или ће добити једну малу "Велику коалицију" СПО и ОВП (99 посланика од 183), или комбинацију СПО плус Слободарска странка (ФПО) плус Нова Аустрија (Неос), са исто 99 посланика, која захтева много више храбрости и инвентивности.

О првој варијанти је мање више све речено - она је поуздана и проверена као медикамент за хроничну боллку - не лечи, али олакшава стање.

Друга би била шок, али више за међународну јавност, него за саме Аустријанце - не треба заборавити да је милион људи гласало за Штрахеов ФПО, што је скоро четвртина гласова (од 4,4 милиона) које су пре недељу дана добиле све парламентарне странке заједно.

Чак се и конзервативни аустријски лист Ди Пресе пита: "А зашто не?". Зашто социјалдемократе унапред одбијају сарадњу са Штрахеовим плавима? Где налазе морално право да се тако "гаде" плавих?

И једна и друга су такозване "радничке партије", чак ФПО од избора 1999. године константно више него социјалдемократе; обе су изразито социјално опредељене, обе су присталице директне демократије, и једна и друга странка не одустаје од својих резерви према Бриселу и ЕУ.

Слика тврде анти-миграционе странке промењена је откако је Штрахе преоузео контролу, па је ФПО сада профилисана "анти-муслиманска", а не више странка која виче: "Auslаеnder raus!".

Тачно, директна демократија као механизам који са собом доноси опасност популизма, била је Хаидерова програмска ставка, његов наследник Штрахе ју је само преузео.

Али, не треба заборавити да је управо садашњи социјалдемократски премијер Фајман и дошао на власт обећавајући аустријским гласачима директну демократију, пре свега у односу према одлукама које долазе из Брисела.

Било би погрешно Фајмана прогласити хистеричним анти-ЕУ политичарем, у оном смислу у ком је то Нигел Фараге из британске Независне, или Војислав Коштуница из српске Демократске странке Србије, али - потенцијал популистичког угађања "гласу народа" је део Фајмановог личног софтвера.

Све боје коалиције

Како би се нова парламентарна странка Неос (страначка боја розе) уклопила у ту комбинацију? Лако - они су и настали од делова Хаидерове странке (Либерални форум) који су средином деведесетих година напустили ФПО и неолибералних, "динамичних" бегунаца из успореног ОВП-а.

Онда, зашто да не коалиција црвено-плаво-розе, пита Ди Пресе и даје један једини разлог: Зато што су се аустријске социјалдемократе формирале кроз читав послератни период, не кроз снагу националних или европских визија, већ кроз "ми смо анти-ФПО" платформу - они реагују из стомака кад одбацују плаве.

Исто тако је погрешна идеја да би плави својим анти-ЕУ ставом блокирали аустријску европску политику. Ко год преузме власт у Бечу, биће про-ЕУ, анти-ЕУ је само за домаћу употребу.

Какво наравоученије из свега тога могу извући кандидати српског порекла?

Прво, да је било грешка везивати се за Штронахову странку - само што је постала парламентарна, већ је ухваћена у процесу распада.

Друго, да треба остати при великим, етаблираним странкама и чекати погодан моменат.

Он, међутим, неће доћи док и Србија као држава не избори своје место у ЕУ породици и тако аустријским странкама испоручи симболички разлог да поправе третман својих парламентарних кандидата ближег или даљег српског порекла.