Обрачун са стереотипима о Србима

Постоји ли нешто што би Европска Унија могла да научи из распада великих мултинационалних творевина као што су биле Хабзбуршко царство, које је трајало скоро 600 година и Југославија, која је трајала 75 година? Како се мултинационална структура ЕУ компликује, уз све дуже и спорије процесе политичких договора, тако расте и изазов за бројне научне и образовне институције да бриселским политичарима понуде "листу смерница" шта би требало да раде, а шта свакако избегну, ако не желе да заврше као Хабзбурзи или јужнословенски комунисти.

Последњи у тој серији академских коментара стижу из бечког Института за хуманистичке науке, а пишу их амерички историчар Тимоти Снајдер и британски дипломата Роберт Купер.

Њих двојица се обрачунавају са три, како кажу, темељно погрешна стереотипа, укорењена у колективној европској свести. Први је да је босански Србин Гаврило Принцип "убио Аустроугарску монархију", други, да су хабзбуршки цареви били "зли, луди и неспособни да владају", и трећи, да словенски народи нису имали ништа друго на уму него да униште Хабзбуршко мултиетничко царство.

Шта Снајдер и Купер, први професор централноевропске и источноевропске историје на реномираном Јејл универзитету, други високо позиционирани саветник у бриселским институцијама, мисле о стереотипу број један, ономе да су "Срби убили Аустроугарску"?

"Кугле из Принциповог пиштоља убиле су само надвојводу Франца Фердинанда и његову жену Софију, оно што је убило Аустроугарску монархију биле су четири године артиљеријске баражне ватре", тврди Купер.

Како је, међутим, уопште дошло до четири године артиљеријске ватре, то описује Снајдер, при чему он као кључан користи термин Трећег балканског рата, подразумевајући под тим сам чин аустроугарског напада на Србију у лето 1914. године.

Несрећне коинциденције и глупи рат

Кроз серију "несрећних коинциденција" тај је Трећи балкански рат прерастао у светски сукоб, каже америки историчар. Србија је била на путу националног уједињења, Хабзбурзи су то доживели као провокацију и на крилима "глупог хвалисања своје официрске класе" ушли у "врло глупи рат".

Интересантно је да Снајдер разлаже почетак Првог светског рата на два одвојена слоја. С једне стране, Аустроугарска креће у рат одмазде против Србије, и у ствари га до јесени 1914. губи, и то је оно што би у његовој терминологији био Трећи балкански рат.

С друге стране, Немачка коначно добија прилику, по систему, гужва на Балкану, сад или никад, да крене у обрачун против Русије и Француске и оствари такозвани Фон Шлифенов план (план пруског фелдмаршала Алфреда Графа фон Шлифена) из 1905. године.

У "несретној коинциденцији" та се два слоја спајају у светски рат.

Други стереотип је такође неодржив, сматра Снајдер. Тачно је да су, неки владари и цареви из куће Хабзбург били луди, неки зли до кости, неки апсолутно неспособни да владају, али када једна династија траје шест векова, и води највећу империју која је икада постојала, такве су деформације питање статистике.

Напротив, тврди Снајдер, Хабзбурзи су се увек прилагођавали новим изазовима и ситуацијама да би продужили своју владавину. Када су Словени у царству почели да вуку свако на своју страну, понудили су им међунационални парламент, када је Бизмарк истерао Хабзбурге из немачког процеса националног уједињења, склопили су договор са мађарском елитом. Када све то није помогло, укинули су кметство двадесет година пре Америке и Русије, када ни то није било довољно увели су опште право гласа, само за мушкарце, али и то је 1907. био апсолутно прогресиван чин.

Хабзбурзи су брзо учили

Укратко, Хабзбурзи су били и модерни, прилагодљиви и брзо су учили, каже Снајдер. Након што су 1867. године склопили нагодбу с Мађарима, схватили су дипломатски потенцијал те методе и наставили преговоре с пољским елитама у Галицији и моравским у Чешкој, дајући им законско право да оне, а не више директно Хабзбурзи, "тлаче" друге националне мањине на властитим релативно аутономним територијама.

Формула Хабзбурга је била "ми владамо, а други прљају руке". Због тога су, на пример, Хрвати и дан данас љути на Мађаре, али не и на Хабзбурге, иако су их они Нагодбом из 1867. "продали" Мађарима.

Ту се долази до трећег стереотипа, да су, наводно, сви словенски народи хтели крај Аустроугарске.

Нису, каже Снајдер, само су хтели да је реформишу и добију већи простор за очување властитих култура и посебности, стварање националних држава им није био приоритет.

Били су за очување Аустроугарске, јер би њено разбијање само допринело рађању велике немачке нације, што је био ужасавајуће за све те мале народе испод Хабзбурга.

Тачно је да се Аустроугарска распала због "издаје", али њу нису починили словенски поданици његовог царског и краљевског височанства, чак не ни они у Босни, већ, тврди Снајдер, локална немачка нација, о чијим је интересима бринула Немачка национална партија Георга Шонерера.

Онога тренутка када су аустријски Немци политички почели да раде на уједињењу с Бизмарковим Немцима, мултинационални карактер царства се отопио. Словени и остали су постали баласт.

Снајдер и Купер нуде и временску копчу - шта та комплексна историјска искуства значе за данашње генерације.

Прво, мали народи воле осећај заштите које им нуде мултинационалне творевине - некад Хабзбуршка империја или Југославија, данас Еворпска Унија.

Друго, словенске политичке елите су подржавале Аустроугарску као штит према Немачкој, а данас мали европски народи на исти начин доживљавају ЕУ као контролну инстанцу према немачким, претпоставка је данас као и онда, непознатим амбицијама.

Даље, не држи ЕУ заједно само страх од Немаца који су унутра, већ и страх од Руса, који су напољу, премда, закључује Купер, време је да се нешто промени у том смислу, будући да се "Русија данас више не бави освајањем, већ зарађивањем новца, што је изразито мировна активност".

Купер са своје стране даје прогнозу да је ЕУ створила до те мере "угодно институционално окружење" за мале народе, да ће се државна дезинтеграција Белгије (Фландрија), Велике Британије (Шкотска) и Шпаније (Каталонија, Баскија) највероватније наставити.

Есеји Снајдера и Купера објављени су на страницама најновијег часописа бечког Института за хуманистичке науке, која излази два пута годишње.

Иако се у та два текста југословенско искуство директно не спомиње, није тешко довести њихове паралеле до логичког краја.

Приватне "жртве историје"

Ко год данас с политичким циљем злоупотребљава чин атентата Гаврила Принципа на хабзбуршког престолонаследника, ради то да би модерну Србију морално оптужио за отпочињање ништа мање него једног светског рата. Свесна тога, аустријска страна би на сваки начин хтела да избегне такав угао гледања на ствар, па се труди да и Франца Фердинанда и Гаврила Принципа у ширем смислу третира као приватне "жртве историје".

Постојао је план, који још није скроз пропао, али се није много ни померио с места - да се у лето следеће године у бечкој Катедрали Светог Стефана одржи својеврсна миса помирења између чланова породица Хабзбург и Принцип, што би читавом догађају дало приватну, а не националну ноту.

Југославија је за мале народе била институционално "угодно" окружење, све док српска комунистичка елита предвођена Слободаном Милошевићем није крајем осамдесетих година најавила реконструкцију "међуетничке нагодбе" записане у уставу из 1974. године.

Устав из 1974. је владао југословенским правним простором као "такнуто-макнуто" принцип, и ко год је хтео да га "реконструише" морао би се ослонити на неки од историјских метода нагодби.

Када су Хабзбурзи силом прилика улазили у "реконструкције међуетничких односа" у својој вишенационалној држави, они би се договарали са једним националним елитама на штету других националних елита и тако одржавали еквилибриј.

Милошевић није склапао нагодбе ни са ким - историја му ту грешку није опростила.