Мјанмар, ново тржиште за Европу

Европска Унија објавила је на састанку министара спољних послова у Луксембургу да коначно укида економских санкција Мјанмару, упркос нереаговању локалне полиције на религијске сукобе између будистичке већине и муслиманске мањине у тој земљи у којима је овог месеца погинуло више од 40 људи.

Укидање економских санкција, сматрају коментатори у Азији, израз је жеље да се да подршка војном режиму у Мјанмару који након деценија међународне изолације у последње две године спроводи политичке и економске реформе усмерене ка демократизацији и укључивању земље у међународне тржишне токове.

Још један, можда и већи, мотив је жеља Европљана да ублаже сопствену економску кризу кроз примамљиве послове са Мјанмаром који, мада једна од најсиромашнијих земаља света, поседује знатне резерве нафте и природног гаса, има стратешки географски положај када је у питању светска трговина и у последње две године бележи високи економски раст.

Сиромах који обећава

Мјанмар, у прошлости познат под именом Бурма, у доба британске колонијалне управе, као трговачки мост између Индије и Кине, односно Индије и југоисточне Азије био је најбогатија земља Индокинеског полуострва захваљујући нафтној и дрвној индустрији, рударству и извозу пиринча, али је након стицања независности 1948. године серијом погрешних политичко-економских потеза у драстичној мери изгубио моћ да извози нафту и руде, те запао у велико сиромаштво.

Војна хунта која је дошла на власт путем државног удара 1962. године гурнула је ову државу у вишедеценијску диктатуру и међународну изолацију због непоштовања политичких слобода и прогона етничких мањина.

Најновија влада и председник Тиен Сиен, изабран на изборима 2010. године, започели су рад на демократизацији и отварању земље постепеним пуштањем политичких затвореника и укидањем медијске цензуре. Мјанмар је већ 2011. године привукао 20 милијарди долара страних инвестиција у поређењу са свега 300 милиона 2009. године, пре свега захваљујући великим инфраструктурним пројектима као што су изградња брана и лука.

Лучки терминал Давеи који ће служити за пребацивање нафте и гаса за потребе читавог Индокинеског полуострва је мега пројекат који ће коштати 10 милијарди долара.

У последње две године Мјанмар је инкасирао и 3,5 милијарде долара од продаје природног гаса, захваљујући подводним налазиштима у Андаманском мору.

Мада се неки од инфраструктурних пројеката, као конструисање највише бране на свету у области Мјитсон на којој раде кинеска предузећа и која би требало да кошта 3,6 милијарди долара, тешко спроводе због противљења локалног становништва, европске, америчке и јапанске компаније које до сада нису пословале са Мјанмаром сада у њему виде велики потенцијал за профит, јер су ресурси и инфраструктурне потребе те земље велики.

Поред развоја налазишта нафте и гаса, те изградње лука, пажњу страних инвеститора привлаче и јефтина радна снага, нарочито у области текстилне индустрије, те туристички потенцијал ове земље од 60 милиона становника која има фантастичне историјске градове попут Багана и Менделаја са хиљадама будистичких храмова.