Блиски исток: Између Ирана и Израела

Организација Регионалне конференције о претварању Блиског истока у зону без оружја масовног уништења, планиране за крај ове године у Хелсинкију, била је током претходне две недеље, тема разговора у седишту Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА) у Бечу.

Мишљења се, као и код сваке теме која се тиче Блиског истока, разилазе, а ни Израел ни Иран нису до сада потврдили да уопште имају намеру да дођу у Хелсинки.

Сједињене Америчке Државе сматрају да се у Хелсинки мора ићи или са унапред договореним консенсусом или никако. Успех би био права и једина мера.

Русија и Кина више нагињу варијанти било какве конференције. За почетак, чује се, било би довољно да се регионални партнери нађу за истим столом, а онда, никад се не зна, некад се догоде и лепе ствари, можда им се отвори апетит за стварним преговорима.

Арапске земље из региона су такође за одржавање Блискоисточне конференције у Хелсинкију без обзира да ли се тамо иде на договор или на још једну свађу.

За разлику од Москве и Пекинга, који о Блиском истоку размишљају превасходно у политичким категоријама, арапске земље су у Бечу говориле правним језиком. Заједнички наступ земаља Арапске лиге заснивао се на доследном тумачењу слова уговора из богатог правног фундуса Уједињених нација и бечке Нуклеарне агенције.

Језик међународног права, поготову у интересно заступаној интерпретацији арапских земаља увек се сведе на једну једину тачку - на Израел, конкретно на израелско одбијање да приступи темељном акту Нуклеарне агенције УН-а, Уговору о непроизводњи нуклеарног оружја (Non-proliferation treaty - NPT).

Гледано на тај начин, колико је Израел уопште мотивисан да коначно потврди своје учешће на Конференцији у Хелсинкију? Принципијелно, и америчка и руска страна слажу се да се тај скуп не сме претворити у прилику за јавни дипломатски линч једне издвојене делегације, при чему је неупитно на коју се то делегацију мисли.

"У читавој својој дипломатској каријери нисам доживео да земље Арапске лиге имају једногласно мишљење о било чему, осим о Израелу", рекао је у приватном разговору један од високопозиционисаних дипломата прошле недеље у Бечу.

Ипак, тврди он, ситуација је у последњих десетак година постала комплекснија, будући да се неке земље региона већ више плаше Ирана, него што се боје Израела.

Нова формула колективних арапских фобија

Успостављена је нова формула колективних арапских фобија - што је неко територијално ближи Техерану, више се боји иранских нуклеарних и политичких амбиција, што је неко ближи Израелу, боји се израелских нуклеарних бомби.

Покушавајући да некако психолошки изађу на крај с унутрашњом "издајом", односно с чињеницом да су своје најстрашније политичке ноћне море поделиле између једне религијски и културно блиске и друге религијски и културно стране земље, арапски регионални партнери развили су рефлекс две врсте аргументације - блажа се користи за Иран, оштрија за Израел, објашњава тај дипломата.

Ни Израел ни Иран, међутим, нису до сада потврдили да уопште имају намеру да дођу у Хелсинки. Каква би то била Регионална конференција за претварање Блиског истока у зону без нуклеарног, биолошког и хемијског оружја, ако би се одржавала без те две земље око којих се плете судбина тог лако запаљивог региона, ако не и читавог света?

Не може се проблем гледати на тај начин, истиче у приватном разговору други високопозиционисани дипломата, такође уз жељу да остане анониман.

"Каква је то аргументација да Израел неће у Хелсинки зато што ће сви скочити на њега. Да ли би им то био први пут? Човек би помислио да су се до сада већ навикли на ту ситуацију," каже тај дипломата.

Он не губи наду да ће Израел променити мишљење и доћи у Хелсинки, ако ни због чега другог, онда зато, јер би тај дипломатски наступ био у његовом властитом националном интересу.

"Неке земље пописнице Уговора о непроизводњи нуклеарног оружја претвориле су тему Блиски исток без нуклеарних бомби у психолошко питање опстанка читавог тог Уговора. Према томе, не треба очекивати да ће притисак на Израел и Иран попустити, напротив, биће још интензивнији, не би ли се сви блискоисточни партнери нашли за истим преговарачким столом. А онда шта буде. Најгоре не очекујемо, јер су фински домаћини обећали апсолутну безбедност."

Несрећна традиција конференције о Блиском истоку

Планирана Конференција за чишћење Блиског истока од оружја масовног уништења има дугу и несретну традицију. О њој је почело да се разговара још седамдесетих година прошлог века, у истом пакету са преговорима око НПТ-ја.

Све до средине деведесетих, планови су се углавном односили на нуклеарно оружје и покретне лансирне рампе, али су онда амбиције порасле толико да укључе хемијско и биолошко оружје. За идеју - кад не можемо остварити мањи циљ, остваримо већи, био је пресудан оптимизам из времена непосредно после окончања Хладног рата.

Судбина Блискоисточне конференције остала је испреплетана са НПТ-јем. И скуп који се прошле две недеље одржавао у Бечу био је само прва степеница у оквиру припрема Атомске агенције за редовну петогодишњу ревизију НПТ-ја планирану 2015, да би онда у већем делу кружио око Блиског истока.

Тема је озбиљна, будући да регион не пати само од непознатих и нетранспарентних нуклеарних потенцијала, већ и од сасвим реално присутних резерви хемијског и биолошког оружја, на пример онима у Либији или Сирији.

Чињеница је да чак и оне западне дипломатије које, барем до сада, безрезервно подржавају политичке тековине такозваног "Арапског пролећа" признају да је оно додатно смањило ионако проблематичну безбедност у региону.

"Шта ако се нека група дочепа сиријског биолошког оружја и употреби га на нерегуларни начин" пита се један дипломата у Бечу.

Питање - а који би то био регуларни начин за употребу биолошког оружја, међународна дипломатска заједница углавном игнорише.

Један од наших саговорника описује то на следећи начин - Уједињене нације, Међународна нуклеарна агенција, то је простор за националне пропаганде, док је специјалистичка конференција посвећена једном сасвим конкретном проблему напротив озбиљна ствар.