Век од трагедије Титаника

Навршило се тачно сто година од када је, на првом путовању из Велике Британије у Сједињене Државе, тада највећи и најлуксузнији путнички брод "Титаник" налетео великом брзином на ледени брег у северном Атлантику.

Драма је почела пред поноћ, у суботу, 14. априла 1912. године у северном Атлантику, у водама недалеко од Њуфаундленда, јер се посада Титаника у почетку није освртала на упозорења да су се појавили ледени брегови - Титаник је, тврдио је његов конструктор, био непотопив.

А онда, када се испред брода појавио огромни ледени брег, пала је команда: "Потпун заокрет налево, укључи моторе уназад". "Овде Титаник! Овде Титаник!...У опасности смо, тонемо", очајнички је понављао телеграфиста Џек Филипс.

Али, све је било прекасно: ледена стена је расцепила је пет комора и вода је почела да куља у брод, али на броду је мало ко слутио шта се дешава. Оркестар је и даље свирао музику за игру, многи су играли последњи танго у животу.

Педантни хроничари су забележили: био је 15. април, два часа и 20 минута иза поноћи, година 1912. Тамне воде Атлантика су се заувек склопиле над "Титаником", док је пловио ка Њујорку.

Била је то највећа трагедија на мору. Никада није тачно утврђено колико је путника и чланова посаде било на "Титанику" пошто су и спискови завршили на дну Атлантика. Али, према накнадним рачуницама, страдало је између 1.502 и 1.523 људи. Спасено је 507 бродоломника.

Те суботе као да се све било уротило против поноса британске морнарице. Ноћ је била без месеца, високи таласи, санте леда, температура око тачке мржњења.

У драму је прсте уплела и игра судбине. У близини, на свега 20 миља, налазио се брод "Калифорниан", али позив за помоћ није ухватио пошто је телеграфиста спавао.

Други брод "Карпатија", који је био удаљен 50 миља, први је примио сигнал за помоћ. "Титаник тоне, у опасности је", известио је телеграфиста свог капетана Артура Ростона.

"Пуном брзином ка Титанику, пало је наређење". Почела је надљудска битка са временом који за многе бродоломце значио спас или смрт. Брод "Карпатија" је, излажући се ризику, стигао на место драме за четири часа, али многе је већ пригутала тамна гробница Атлантика.

Титаник је кренуо на своје прво и последње путовање у среду 10. априла из Саутемптона. Крстарење је трајало четири дана, 14 сати и седам минута.

На Титанику је било 20 чамаца за спасавање на којима је било места само за половину путника. Остали су унапред били осуђени да умру. По наређењу капетана Едварда Смита, прво су укрцане жене и деца.

Али, у мрклој ноћи и на ниској температури и они су били осуђени на смрт уколико им не стигне помоћ. Многи нису издржали. Посада брода "Карпатије" је касније испричала да су многи чамци већ били полупразни.

Свет је био у шоку, неверици. "Титаник" је био понос британске морнарице, тада највећи брод на свету, пловећи дворац. Могао је да прими три хиљаде људи. Конструктори су тврдили да је непотопив: имао је дупло дно, 16 одвојених комора. Пловио је брзином до 48,6 километара на сат.

Са бродом су потонуле и многе драгоцености: 20 врећица дијаманата које је Холандија транспортвала у САД. У сефу је био и чувени "проклети дијамант" Марије Антоанете са којим је завршила на гиљотини. Ни каснији власници тог драгуља нису имали среће па је зато и назван "проклети". На Титанику, носио га је богаташ Џон Меклејн.

Посада "Карпатије", која је превезла бродоломнике у Њујорк, дочекана је овацијама. За херојско понашање је добила многобројна почасти и признања у Европи и Америци.

На "Титанику" је било и 39 путника са југословенских простора, сиротиња која је трећом класом кренула преко Атлантика, "трбухом за крухом". Један од њих Личанин Никола Лулић, који је тада имао 31 годину, спасао се правим чудом.

Када је "Титаник" почео да тоне за Лулића, као ни другу сиротињу, није било места на чамцима за спасавање. У немоћи скочио је у воду. Када се нашао на таласима, видео је једно дете како плута са појасом за спасавање.

"Ово је моја сламка спаса", синуло му је кроз главу и пригрлио је дете и појас. Када је стигао до спасилачког чамца, морнар је одмах прихватио дете, али Лулићу није дозволио да уђе у пренатрпани чамац. Почела је борба на живот и смрт, али официр је био неумољив.

"Пустите га да уђе, то је мој муж", почела је да вришти непозната жена. Морнар је на крају попустио.

Људске судбине су недокучиве: Лулић никад није сазнао ко је дете које је спасио, нити је поново срео племениту жену која му је пружила руку живота.