Отац стотина деце

Бертолд Визнер, аустријски биолог, и његова жена Мери Бартон основали су клинику за лечење неплодности у Лондону током четрдесетих година прошлог века и тако помогли да на свет дође више од 1.500 беба. Њихови клијенти били су добростојећи парови, тачније, жене чији су мужеви били неплодни.

Претпостављало се да је приликом оплодње на клиници користио узорке сперме уског круга својих "подобних", односно изузетно интелигентних пријатеља, али се испоставило да је у око 600 случајева сам Визнер био донор, јављају британски медији.

Два човека, својевремено зачета на клиници, канадски редитељ Бери Стивенс и адвокат из Лондона Дејвид Голанч, после подробног истраживања, установили су да је аустријски биолог у две трећине случајева приликом оплодње користио сопствено семе.

У данашње време је тако нешто законом забрањено, али пре шест деценија нико није ни посумњао да је Визнер сам "обезбеђивао" већину узорака за оплодњу.

Разлог због чега се у данашње време забрањује да се узорак истог донора користи за оплодњу у великом броју случајева, јесте опасност од случајног инцеста.

Постоји могућност да се две особе, несвесне да су сродници, упознају и заснују породицу, што може да изазове озбиљне генетске поремећаје код њихових потомака.

ДНК тестирање спроведено је на 18 особа, зачетих на клиници између 1943. и 1962. године, и резултати су показали да је отац две трећине њих био Бертолд Визнер.

Потом је екстраполацијом утврђено да су и до 600 њих Визнерова деца.

"Конзервативна процена јесте да је 20 пута годишње донирао сперму за оплодњу. Уколико се узму стандардни подаци о броју живорођених беба, укључујући близанце, али и одређен број побачаја, дође се до бројке од 300 до 600 деце којима је Визнер отац", објашњава Дејвид Голанч.

Ален Пејси, председавајући Британског друштва за лечење неплодности и стручњак за питања мушке плодности, каже да је то теоретски могуће.

Међутим, 1990. године донет је закон којим је ограничен број донација сперме или јајних ћелија.

На пример, један мушкарац може да буде донор за највише десет породица. Ограничење је изражено у броју породица, како би родитељи могли да одаберу истог донора за друго и треће дете, а да се то не рачуна у поменуто ограничење.

Сваке године у Великој Британији роди се око 2.000 беба који су зачете уз помоћ дониране сперме, јајних ћелија или ембриона.

Сви донори које користе регистроване и проверене клинике морају да буду између 18 година и 41 године и сви узорци се пажљиво тестирају.

Информације о донорима се чувају, како би деца када одрасту могла да сазнају идентитет свог билошког родитеља и, самим тим, да ли имају браће и сестара које не познају.