И ја кључар чудне лепоте

Мало је песника који су толико избивали из свог родног места, а да су свој град толико волели и увек му се с радошћу враћали. Зато је за Требињце Јован Дучић икона, а Дучићеве вечери поезије празник града.

Tрадиционална књижевна манифестација "Дучићеве вечери поезије", кoja je окупила бројне књижевнике, културне и јавне личности из дијаспоре и региона, у том граду доживљавају као "песнички Олимп".

Част да беседи о Дучићу на академији "И ја кључар чудне лепоте" припала је песнику Адаму Пуслојићу.

"Дучић мисли о љубави и свету, о домовини и болу", рекао је Пуслојић, "о чарима и мистерији жене, о хармоничном и драматичном животу, о тегобама и страдањима српског народа, о свету химера и илузија и надасве, о космичкој радости."

На промоцији књиге "Апологија поезије српског романтизма" о Дучићевом литерарном делу говорио је песник Слободан Ракитић:

"Ништа се код Дучића не чује тако као тишина. У његовим позним песмама, декоративност је замењена метафизичким тежњама и мистичним односом према свету."

У Музеју Херцеговине приређена је изложба графика Риста Антуновића из Београда, а у програму свечане академије, поред осталих, учествовали су глумци и прваци Опере београдског Народног позоришта.

Слободан Вујовић, члан Националног савета за културу Републике Србије, нагласио је да је ова манифестација, у ствари, "повезивање целокупног српског духовног простора од Америке, преко Аустралије до Европе, а посебно је значајно то што се на овај начин, користећи специјалне везе, повезују Србија и Република Српска".

Јован Дучић је за живота доживео признања, популарност, славу и успех, али исто тако и нападе и оспоравања, омаловажавања и одбацивања. Али, како рече други песник, "Јован Дучић је нешто друго од других и нешто више од многих".