Хуманост мештана Лопатнице

После смрти супруге, педесетогодишњи Миодраг Чорбић из Лопатнице код Краљева живи са двоје деце у једној соби и без купатила.

Деветогодишња Невена и годину дана старији Никола, сваког јутра пре свитања почињу припреме за школу. Скромни су и задовољни, оним што имају, а и пешачење до школе, кажу, није напорно.

"Најтежи нам је губитак мајке, јер док је она била жива сви смо били веселији. Тата је добар, брине о нама и све нам чини. Једни другима помажемо", каже Невена.

Никола додаје да им је свима тешко, али да ће се он потрудити да учи најбоље што може, како би и сестра и он завршили школу и олакшали живот.

Када испрати децу у школу, до које она пешаче десет километара, Миодраг пожури кући да  заврши дневне обавезе. Није му тешко да, како каже, скува ручак, опере и поспреми дом, али  најтеже му је што немају купатило, посебно због Невене. Током лета, купају се напољу, а зими греју воду и купају се у кади.

Хуманост се не мери новцем

У засеоку Чорбића, високо изнад реке Лопатнице, комшија готово да нема. Осим ретких који желе да помогну.

"Узраст ове деце изискује другачији начин живљења", каже Дамњан који је са супругом  Горданом одлучио да помогне у складу са својим могућностима. Уступили су им део свог имања покрај реке Лопатнице и у близини школе, а мештани Лопатнице прионули су на посао.

"Месна заједница Лопатница је мала и не могу да обезбеде новац, али су сви вољни да раде и дају свој допринос да ова деца одрастају у пристојнијим условима", каже председник месне заједнице Александар Чорбић. 

Без обзира на занимање, протеклог викенда сви су прионули на посао и поставили темељ новог дома за Миодрага и његову децу. Један од оних који су добровољно дошли да раде, био је и Мишо Радивојевић, који позива све који могу да дају мало грађевинског материјала, како би кућу пре зиме ставили под кров.

Иако мали да би могли да помогну, Никола и Невена су читав дан провели са мајсторима. Њихов сан, да имају услове за живот попут својих вршњака, изградњом темеља новог дома, полако постаје  стварност.

До тада, и даље ће пешачити  до школе, али сада уверени да ће и то ускоро за њих бити прошлост. Осим што ће им школа бити ближе, Невена и Никола ће моћи да се друже са својим вршњацима.