Неизвесна судбина избеглих и расељених

У колективним центрима четири општине пиротског округа некада је било смештено неколико хиљада избеглих и расељених од којих је већина стамбено збринута, а судбина њих 115 још је неизвесна. Они страхују, да би по затварању центра 2013. године, могли да остану без крова над главом.

Здравка Лазић из Сарајева на својој кожи је осетила тешку и мучну судбину неизвесног избегличког живота. У колективном центру у Белој Паланци је већ 20 година.

"Живим овде са сином, који не ради. Немамо ништа. Немам никаква примања, а радила сам у Сарајеву 20 година", каже Здравка Лазић.

У колективном центру уточиште је нашла и Весна Винтоњак из Приштине, самохрана мајка две малолетне ћерке, која страхује за будућност, јер немају где да оду када се центар затвори.

"Надамо се, обећали су да ће да буду неке куће или станови или неко сеоско домаћинство. Али још нема ништа од тога", каже Весна Винтоњак.

Решење за 115 станара последњег колективног центра у пиротском округу покушава да пронађе и локална самоуправа Беле Паланке, упркос чињеници да спада међу најсиромашније општине у Србији.

Председник Општине Бела Паланка Александар Живковић каже да центар има неколико решења као и да се појавио одређен број донатора који желе да праве десетак кућа за избеглице што је центар прихватио.

"Тражимо неко решење за одређивање простора у оквиру градског грађевинског земљишта у Белој Паланци. Ми смо спремни да обезбедимо инфраструктуру која је потребна, а да комесаријат преко својих донатора обезбеди средства за изградњу тих објеката", каже Живковић.

Надлежни у локалној самоуправи Беле Паланке обећавају да ће се интензивирањем радова на коридору десет отворити могућност и за запошљавање одређеног броја избеглих и расељених, како би они, после затварања колективног центра могли да обезбеде егзистенцију за своје породице.