Добре биљке расту на Гочу

Зеље, сремуш, млада коприва, здрава природна храна, цењена на свакој трпези, углавном остаје неискоришћена, јер је и на селу све мање људи који је беру и продају.

Пролеће је период када су самоникле јестиве биљке најквалитетније и најразноврсније. У околини Краљева највише их има на обронцима Гоча.

Уз бабу и деду који одлично познају шуму и планину, четворогодишњој Лени није тешко да препешачи неколико километара. То је прилика да проведе време на свежем ваздуху, али и да нешто научи о биљкама.

"Идемо ка врховима Гоча да тражимо сремуш", каже Елизабета Забуновић. "Знамо да на врху расте најлепши сремуш."

Биљке треба брати ван насеља и даље од путева. Што су предели неприступачнији ту су биљке квалитетније и здравије.

Сремуш, који на Гочу зову и медвеђи лук, расте на 450 метара надморске висине и изнад тог подручја. "Цео Гоч је прекривен сремушом", каже шумарски инж. Димитрије Забуновић. "Има и осталих јестивих и лековитих биљака, али се оне беру у сезони."

Период брања дивљих јестивих биљка траје око два месеца. Житељи из планинских села користе их и дуже, поготово коприву.

Мештани из околних села врло радо ће упутити излетнике и знатижељнике где да потраже и како да препознају дивљи раштан или сремуш, по изгледу или особеном мирису.

Сремуша на Гочу има у изобиљу. Ако би се мерило у приносима готово пола тоне по хектару. Али ретко ко бере. Рафаило Терзић из села Јовац зна где има најлепших биљака и у које време: "Свако ко жели може да дође и убере пуно јестивих биљка. На мањим висинама има зеља и коприве, а изнад 500 метара надм. висине има сремуша."

Дивљег зеља има у питомијим пределима. Бере се у рано пролеће и после другог откоса траве у августу. "Дивље зеље је много здравије од питомог зеља", објашњава Љиљана Терзић, мештанка Јовца. "Беремо га у нашем воћњаку, повише куће а има га и горе испод самих врхова Ћаве."