Корпар из Горјана

На заборављену и због несигурног тржишта помало ризичну производњу, брачни пар Павић одлучио се силом прилика - пошто су обоје остали без посла. Уз Миланове веште руке, које јесу биле предуслов оживљавања старог заната, требало је имати и ваљану идеју.

Миломирка Павић каже да је наишла на разумевање у Заводу за запошљавање: "Они су прихватили моју идеју и помогли нам да оживимо овај стари занат, да се бавимо нечим." павићи су добили средства за покретање производње из пројекта самозапошљавања.

Остварењем те идеје, умеће које је годинама стицао уз оца искоришћено је на прави начин. "Кад нешто воли да ради, то човек никад не заборавља. И сада тачно знам где могу да нађем врбу, углавном, нигде не идем без маказа и канапа", каже Милан Павић.

Користећи материјал којег у окружењу имају у изобиљу и усавршавајући вештину, Павићи сада израђују педесетак модела корпи од врбовог прућа.

Милан објашњава како успева да толико уради: "Кад имам доста истругано склопим по пет-шест, а онда спремим доста прућа и почнем да плетем, после опшијем жицом да се не осипа и тако. Углавном, мора да се зна која је врба добра."

Немају Павићи склопљене уговоре нити унапред договерене велике поруџбине, али, како каже Миломирка Павић, сналазе се: "У сваком случају, може да се заради, да се допуни буџет."

Уз све друге обавезе на селу, плетарство ће им, кажу, донети сигурнију старост, тачније пензију коју нису стекли у предузећима у којима су радили и коју ће, како се обоје надају, стећи радећи посао који воле.