Талентована нишка виолинисткиња Емилија Анастасијевић Чикош наступа на инструменту из 1730. године

Ово је делић концерта за виолину број 2 Хенрика Вијењавског, стручњаци кажу да је технички захтевно дело, познато по емотивној дубини. За добро извођење поред талента, који Емиља неспорно поседује, потребан је и врхунски инструмент попут овог на коме свира.

„Један господин, веома племенит господин, препознао је мој таленат, чуо ме на YоуТубе-у и хтео је баш мени да да ту виолину. И веома сам била срећна када ми је он дао виолину, много има леп звук, та виолина, био ми је прелеп осећај, најбољи осећај на којем сам свирала на том инструменту. Инструмент је веома стар, готово 300 година, и њу је направио мајстор Матео Гофрилер, који је из Венеције“, наводи Емилија Анастасијевић Чикош, виолинисткиња.

Варвара Анастасијевић, Емилијина мајка додаје: „Она је добила виолину, али само до краја маја. Поред фантастичних коментара, и добили смо углавном критику да је Емилији потребан такав неки инструмент, а да она не може да изнесе тај програм више на тим неким обичним инструментима, него да је потребан минимум 100 година стар инструмент“.

Такве, веома скупе, инструменте најчешће поседују институције, фондације, колекционари, углавном у иностранству.

„Одговор који смо добили,од стране иностраних фондација и иностраних банака да, нажалост, поред импресивне биографије које Емилија поседује, они не могу да јој помогну зато што ми нисмо у Европској унији. Па, било би идеално да, кад би виолина остала у Србији, да, ето, и Србија поседује такав неки инструмент који може да користи тако талентованој деци, не само деци него и виолинистима“, наглашава Варвара.

Ученица музичке школе за таленте у Ћуприји, потиче из познате нишке музичке породице.Талентом, захтевним композицијама, али и осмехом полако осваја свет.

„Последњих дана сам била у Валенсији, имала сам концерт са оркестром, и веома сам срећна што сам свирала у тој лепој палати. И у тој Валенсији сам била на концерту зато што сам добила специјалну награду у Барселони, где сам освојила Гранд При и две специјалне награде за мастер клас, и за тај концерт. Иначе, сваки програм који сам свирала, сваки програм, свака композиција је лепа, после видим срећу у тим композицијама и да је ружна и да је лепа, није битно која је ружна, која је лепа, битно је како ту композицију свирам, ја је улепшам мојом музиком“, истиче Емилија.

Емилија воли да свира, то ради са лакоћом, путовања и дружења на такмичењима је усрећују понекад и више од награда које осваја.