У Ћирковој воденици, најстаријој у Атеници, још увек се чује звук точка

Воденица поточара, коју су браћа Ћирковић реновирали још давне 1886. године, чува препознатљив дух времена у којем је настала. И даље подсећа на дане када су уз корито атеничке реке жубор и хучање воде, са звуцима воденичког точка и жрвња, били саставни део свакодневнице мештана.

Милан Ћирковић, власник воденице, каже: ''Kад сам био мали, било је 20 воденица на дужини негде од 4 километра од Атеничког врела, које је одавде удаљено једно 800 метара. Ово је била наша седма воденица, значи буквално на сваких 100 метара је постојала воденица.''

Ћирковића воденица је годинама радила непрекидно. Да самељу брашно долазили су људи, не само из Чачка, већ и из читавог Драгачева. Пред њом су у подножју планине Јелице, са коњима и воловским запрегама, чекали свој ред.

Милан Ћирковић додаје: "То су људи долазили из Горачића, из Зеока, из Граба. Дођу са воловима јер тад се млела и за људску исхрану и за стоку и људи остану овде по три дана. Понесу храну за волове, спавају на штали у собици овде, воденица није гашена. Мој покојни отац је причао да је седмично посецао камен.''

Сада тај поступак браћа Ћирковић обављају неколико пута годишње. Муштерија је мање, али је важно да се воденички точак и даље окреће. Углавном се меље бели кукуруз и пшеница, а нешто ређе хељда и раж. Упркос све присутнијим електричним млиновима, сачували су квалитет и традиционалну делатност.

Милан Ћирковић, власник воденице, објашњава: "Овде је оптимално да је број обртаја од 130 до 150 у минути, онда доста самеље и лепо је брашно. Ако је велики број обртаја онда једноставно гори, гори брашно, то је проблем са овим млинчићима на струју ако се не подеси број обртаја.''

Иако данас не производе толико брашна као некада, Ћирковићи не прекидају породични посао. Надају се да ће традиција бити сачувана и да ће воденица служити и будућим генерацијама.