Синиша Агичевић је последњи пиротски ковач: Шта град чини да очува занате?

Синиша Агичевић је четврта генерација пиротских ковача и последњи чувар овог заната.

“Чувам породичну традицију. Колико могу трудим се да одржим тај занат”, каже Синиша Агичевић, ковач. На питање има ли муштерије, да ли још увек некоме треба да се нешто изради, одговара: „Слабије него ранијих година, али долазе. Свакоме, на пример, треба да се наоштри секира, да се исклепа. Пољопривредне алатке радимо, ашове, мотике. Млади људи неће да се определе за овај занат. Сви гледају да је овај занат тежак, прљав и нема профита, што је најбитније”.

Поред ковача опрему ће зановити грнчар и ћилимарка.

“Ми ћемо набавити пећ за печење и то ће нам помоћи да квалитетније и брже радимо. Посла има доста. Радимо на територији целе Србије, радимо сувенире, извоз за Босну. Пре месец дана смо запослили и радника. Планирамо проширење производње”, наводи Дарко Златковић, грнчар.

Ћилимарка Маја Ћирић додаје: „Добила сам субвенције од 112,5 хиљада динара. То сам добила за штампач и за машину за сечење папира. То бих искористила за паковање својих производа: шустикле, мали подметачи, мали ћилимчићи који иду за поклон”.

Ковач Синиша Агичевић додаје да је сад сам, по први пут, конкурисао за субвенцију за доделу алата. “То ми много значи, пошто ћу да обновим овај мој стари алат, који је остао још од деде и тате”, истиче он.

Пре три године, када је град увео подстицајне мере, постојала је само једна сертификована радња за уметничке и старе занате. Сада их има преко десет.

“Наш циљ је да се из године у годину овај број сертификованих радњи повећава. Наравно да је то тежак и мукотрпан посао, јер нису стари занати нека високопродуктивна грана. У сваком случају нама пуно значи, јер одржавају традицију, наш дух, нашу културу и стало нам је до тога да посебно ћилимарство, по коме смо препознати широм Србије и света, буде на једном вишем нивоу”, наглашава Ненад Петровић, из Канцеларије за локални економски развој.

Пре другог светског рата у Пироту се знало – занатлије су Пироћанци, а трговци и банкари пиротски Јевреји. Заједнички су од турске касабе направили модерну варош. Од тог духа заједничког делања за заједницу, мало шта је данас остало.