Беловодска розета: У селу клесара - 49. манифестација посвећена камену

Бела Вода је село клесара крај Западне Мораве. Место где се камен одвајкада вади, и од њега ствара и сања. Од пешчара утканог у темеље, окућнице, капије и највећу чесму у селу, некада је живела свака кућа.

Музеј клесарства чува сећање на генерације врсних мајстора чију традицију данас наставља двадесетак беловодских клесара. Под кровом јединственог здања је и део радова са летњих уметничких колонија.

"Кроз колонију Беловодска розета је до сада прошло око 240 уметника, вајара, клесара, мозаичара и ми смо са тим поносни. Поносни на наш беловодски пешчар. У Београду је од беловодског пешчара црква Светог Марка, зграда Скупштине, Палата правде и то је део исто рађен од тога. Наш камен је да кажем свуда у свету познат. У бившој Југославији нема места где га нема", наводи Драган Тодоровић, председник Организационог одбора Беловодске розете.

У атељеу на отвореном, у Парку скулптура, крај беловодског амфитеатра, ствара шесторо уметника. Најискуснији медју њима, професор Милан Марковић, на колонији је пети пут.

„Зашто ја волим беловонски пешчар? Тако је топал, тако је људски, има ту топлину, ту душу, као што је и Беловодјани имају, који имају срећу да их је Бог овде обдарио свиме што људима треба. И ту белу воду, и камен, а највеће богатство значи наша деца, наше потомство”, објашњава Милан Марковић, академски вајар из Подунаваца.

Печат у времену кроз скулптуре и мозаике, Белој Води оставиће и четворо академских вајара са Косова и Метохије.

Владимир Антић, академски вајар из Косовске Митровице каже да им није први пут да се сусрећу са пешчаром, али први пут је да се сусрећу са беловатским пештором. “Јако леп, лепу боју има, а људи су феноменални, дружељубиви. Значи нема особе која није прошла да нас пита како иде мајсторе и шта ће ово бити. Задовољство је огромно, ја бих волео да чак и ако буде нека прилика да и наредне или неке тамо друге године опет дођем и да опет радимо, упознам нове људе, нове уметнике“, наглашава он.

Бела вода је инспирација, место у којем камен не спутава већ даје слободу. Са великим интересовањем настајање уметничких дела прате и деца.

"Кад се стави овде и онда се чука, и склизне рука, може да има повреда, али је баш забавно за почетак”, рекла нам је Николина Карајовић из Беле воде. На питање да ли је тешко, одговара: „Па није баш, али је баш тежак чекић.“

"Јако ми се свиђа тај камен, изгледа ми на змију“, додаје Матеја Карајовић из Беле воде.

На питање да ли је пешчар бољи за вајање или за мозаике”, Бранислав Ристић, академски вајар из Штрпца одговара: „За скулптуру јесте мало тежи за обраду, али и трајнији. А што се мозаика тиче видити и сами да има изузетно лепе валере и изузетно велики спектар боја пружа, значи можемо да да уживамо у њему и за мозаике и за скулптуру, у сваком случају. Не зна се за шта је боље."

Учесници колонија радове ће представити сутра, на централној свечаности 49. манифестације, када ће и редитељу Предрагу Гаги Антонијевићу бити уручена награда „Беловодска розета“. Цвет у камену, који се додељује за изузетан допринос српској уметности и култури.