Сећања жива и четврт века од почетка НАТО бомбардовања наше земље

У 78 дана Ниш је под ваздушном опасношћу био 52. У буталном нападу касетним бомбама на пијацу у седмом месецу трудноће погинула је Љиљана Спасић, а у непосредној близини и радница ресторана у коме и данас стоји њена фотографија.

“На месту другог напада касетним бомбама 12. маја, у коме на срећу нико није настрадао, подигнут је храм посвећен Светом Василију Острошком. У крипти је постављено 19 гранитних плоча са именима 1139 припадника војске и полиције погинулих од 1998. до 2003”, каже Живорад Митић, власник ресторана.

“Не могу да вам опишем, с тим лежем с тим устајем, с тим живим, не знам шта да вам кажем, јер ја имам само то једино дете. Имамо све али немамо оно што нам треба ово нам ништа не треба, само да имамо дете”, прича Златица Матић, мајка погинулог војника Војкана Матића, из села Трњане.

На списку и 14 погинулих припадника из Смедерева, сваке године одаје им се почаст.

“Увек је болно, верујте ми, кад год тог дана дођем на ово место, колико год година да прође, ја мислим да је болно и све је болније и болније, никад то не пролази”, каже Финка Радић, супруга погинулог мајора Благоја Радића.

Многи срећом преживели остали су без кућа попут породице Ђокић у пожешком крају, за разлику од Алексинчана који и данас оплакују 24 творо својих суграђана убијених у својим кућама.

“То је таква експлозија, таква детонација била да сам скоро пао како сам стајао на улици. Свуда је био дим, мирис смрти, мрак, пожар је био”, каже Драгослав Ненадовић, члан ратног штаба у Алексинцу.

“Почели смо бежати, не знамо где ћемо па у трње. Унук, њен син, био је малцки, каже Нека нано, нек смо живи”, сећа се Бранка Ђокић, село Глумач.

Тужна сећања на живот под бомбама обележила су и рођене те 1999. године, Јања Пиљевић рођена је 26 дана од почетка бомбардовања.

“Мислим да заправо пуно патим због тога, јер сам рођена у тренутку највеће туге Србије, и мислим да је то оставило врло велики утисак на мене и на целу моју генерацију”, каже Јања Пиљевић, из Прокупља.

Иако је прошло 25 година сећања су и даље жива. Важно је да их не заборавимо.