Сава Димитријевић хроничар Лесковца

"Ово дружење почећемо са старом лесковачком изреком. Некада су бербернице биле радио, а кафане телевизија...…" - Тако прича Сава Димитријевић.

О људима, кућама, сокацима, мирисима, баштама старог Лесковца. О времену поштовања без сујете и мржње. О најбогатијем и индустријски најјачем граду Краљевине Југославије. О Лесковцу као феномену пола века истражује, бележи, чува од заборава - Сава Димитријевић.

Сада је на лесковачком корзоу где су се мимоилазили младост и старост, свадбе и сахране, где је у неколико стотина метара од данашње робне куће до споменика ослободиоцу стајао цео животни круг. 14. Савина књига у скромних 100 примерака ускоро пред читаоцима.

А онда је кренуо суноврат, страдање и разарање некада краљевског града и привредног горостаса. Савезничко бомбардовање 1944, по доласку партизана срамно рушење и скрнављење споменика краљу Александру, па крваве идеолошке ликвидације угледних Лесковчана и 1948. пљачка злата, чак и са вратова жена. И о томе пише Сава Димитријевић.

“Нема дана да нешто не напише. Неуморно и у 87. књижевник, хроничар и готово 70 година новинар”, каже Саша Стојановић, издавач.

Затуриле су се негде лесковачке баште, али Сава не одустаје од своје мисије. Пратиоце на друштвеним мрежама свакодневно учи како се воли Лесковац.

„Да би волео свој град није довољно да се родиш у њему, морате да се познајете, да дишете заједно, мора увек бити с тобом и кад путујеш да га понесеш са собом", написао је ових дана. Да ли смо достојни и свесни онога што за Лесковац чини.