Како зими живе самци у студеничким селима

Горе ка врху стрме планине, под ногама још шкрипи површица, а на путу оборена стабла. Душану, који већ гази осамдесету, први смо гости ове зиме.

„Тешких дана је имавало. Далеко сам, бадава што је прошао овај пут, видиш колико сам ја далеко од пута, шта ћеш. Ономад, не дај боже да се разболим па да паднем на овај двосед. Не вреди ти. Ту си шта си, ту си где си“, каже Душан Ковачевић из Врха.

Душанова кућа је на врху тог студеничког села. Комшијске су углавном празне, живота има у тек понекој.

„Све остало сáмо и неспособно као ја. Нежењени а године стигле, па шта да раде. У селу само остали стари и нежењени, више ништа”, прича Душан.

Штала му бар није празна. Спремио је и намирнице за зиму, оно што је из села могло да се донесе. У њиви и башти ништа није остало, жали се:

„Ја сијем све, и кромпир, купус, све у башти, али кад не можеш. Ја сам посијао кромпире све су дивљаци појели.”

Душанов дом је на хиљаду метара надморске висине. Са прозора види скијаше на Копаонику, али само двогледом.

„Незгодно је. Раније док је село било пуно, имало доста народа, горе у планину, пролазило се, ишло се… Е, сад то нема нико, ево ја пошту, нисам пензију примио, ја не могу поштара да кривим, није могао”, наводи Душан.

Није ни он никада могао да напусти огњиште.

„Кажу где се зец окоти ту и погине. Човек где се роди, вуче га. Човек оде у Немачку па се врати да умре где је рођен, тако је то”, прича Душан.

Снег данима не пада у студеничком крају, преостали је заледио дубоки минус. Уз Душана, до пролећа сами, далеко од других, у том крају остаје још десетак људи.