Почасни грађани Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина

Велики Бечкерек је титулу почасног грађанина 1858. доделио среском управнику Георгу фон Емануелу за допринос изградњи болнице. Повељу о томе је случајно пронашао историчар Филип Крчмар и то је био повод да напише књигу о 11 почасних грађана Зрењанина, од којих је већина заборављена.

“Михајло Пупин је једини почасни грађанин Зрењанина који је успео да одоли свим идеолошким променама, променама дневне политике, променама идеологије и тако даље. Он је једини који је неспоран”, истиче Филип Крчмар, аутор књиге.

Мор Јокаи мађарски књижевник је од 1893. био истовремено почасни грађанин Великог Бечкерека и Сомбора. Добио је и улицу у Бечкереку уз повељу са краснописом.

“Академски сликар се ангажује, па мора да буде оригинална повеља, па неке су трајале годинама. На пример ова Пупинова се правила седам година”, наводи Игор Мицов, историчар.

Одлука о почасном грађанину Зрењанина кроз историју је увек била огледало политичких прилика.

“Све до последњег Драгослава Аврамовића, то је углавном остала пракса да се бира од стране градске скупштине”, додаје Филип Крчмар.

Слично је и у другим срединама. Београд је ову част указао 31 појединцу.

Игор Мицов каже да ниједан није био Београђанин: “Чак ниједан није био ни Србин. Само су тројица били Југословени, Тито, Пеко Дапчевић и Едвард Кардељ. Значи остало су били државници: Насер, Нехру, Селасије. Нови Сад има почасног грађанина Николу Теслу, али има на пример и Путина. Има и Монику Селеш и Синишу Михајловића”.

Нема прописаних критеријума за проглашење почасног грађанина, па су те одлуке кроз историју често подложне критици.