Како је тамјаника постала краљица винограда у Тржцу

Времешни жупски чокоти на којима је расла тамјаника опстали су упркос разним недаћама кроз које је српско виноградарство пролазило. И не само да су опстали, већ су аутохтоне сорте постале доминантне у многим српским виногорјима. Нова ера тамјанике започела је у Тржцу пре неколико деценија.

За Миниће из Тржца који се вековима баве виноградарством и винарством тамјаника је краљица која је на Жупски престо враћена баш на њиховом имању. На 80 ари пре 4 деценије засађени су први чокоти праве, аутохтоне сорте чији је пелцер сачуван у старом винограду. Сама идеја млађих нараштаја није наишла на разумевање тадашње главе породице.

"Кад сам ја њему рекао хајде да садимо тамјанику, он погледао и рекао главу ти разбила тамјаника, шта ти оћеш да садиш тамјанику, а нико је не помиње. Једноставно из свих уџбеника је била избрисана", прича винар Милорад Минић.

Веровао је Мића у домаћу тамјанику као добру сорту која преточена у вино може да исприча занимљиву причу. Вишегодишњим приповедањем и посвећеношћу постала је веома актуелна.

"Ја мислим да сам био пионир у том послу, али ме радује што је много младих људи из окружења, из Жупе пошло тим путем и раде добро. Тајна је и у винограду и у подруму. Да би се разликовала тамјаника коју ја правим ја сам њу 96. године назвао стота суза и сад ко је утицао да мени дођу ти стихови, не знам али први стих је дошао у поноћ ме пробудило нешто први стих и он гласи: стоту сузу наточих у флашу, божјим даром да се душа слади, кад усне твоје помилују чашу знаће где су моји виногради", каже Милорад Минић, винар.

Прича Минића о тамјаници се не завршава стотом сузом, има и наставак који на новим страницама старе породичне књиге исписују потомци, а приповедају даље неки нови млади винари.