Како се израђују ојце - украсне чипке на женској бошњачкој ношњи

У Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије уписане су и ојице - украсне чипке на женској народној ношњи бошњачког становништва. Тим поводом приређена је свечана изложба "Ојице на женској бошњачкој ношњи - некад и сад".

Ојице су некада красиле свилене кошуље, мараме и девојачке дарове. Умеће и вештина израде ових украсних чипки преносила се вековима с генерације на генерацију и тако постала неизоставни део традиције народне ношње Бошњака.

Да би се очувале и отргле од заборава, ове вредне рукотворине, организоване су и бројне радионице веза.

"Успели смо да се на наш предлог овај елемент упише у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Да би се један елемент уписао битно је да живи, заправо услов је да он живи, да је трајао кроз хисторију али и да данас траје, да је живи елемент. Захваљујући женама и удружењима у Новом Пазару али и још неким старим нанама које то у кућама раде овај елемент је уписан", каже Фуад Баћићанин, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Познате су три врсте старих техника израда ојица и то чанталом, мекиком и обичном иглом, која је и најраспрострањенија на овом простору.

"Некада су рађене врло интересантно, значи комбинацијом свиленог конца и комбинацијом длаке од репа коња на врло интересантан начин, а циљ је био да та комбинација, да та ојица буде што чвршћа као да је уштиркана, а таква техника је била најцењенија и рађена је на кошуљи свиленици и та ружа односно цвет био је као свеже убран", објашњава Мурадија Кахровић Јеребичанин, етнолог у Муyеју Рас у Новом Пазару.

Етнолози истичу да је назив ојице карактеристичан само за Санџак, док се у Босни користи термин кера. С обзиром на то да се целокупна бошњачка ношња темељи на османској култури, претпоставља се да и ојице потичу из тог периода.