Последице бомбардовања, трауматична сећања

Чак 84 одсто испитаника у анкети коју су спровели Психолошко саветовалиште „Мозаик" и Центар за шема терапију означило је Нато агресију као трауму коју су лично доживели. На другом месту је боравак у склоништу што је истакло 51 одсто испитаника, а учествовање у рату блиских особа 37 одсто:

„Био је присутан страх, за децу па онда за себе, за породицу, било је тешко."

„Ја кад сваки пут неко затруби на улици, сирена нека јача увек онако у себи вратим ту неку слику бомбардовања."

Мало је озбиљних психолошких студија у Србији које су се бавиле утицајем ратних траума деведесетих на ментално стање нације. Није до краја сагледан ни кумулативни ефекат разних стресних ситуација и догађаја закључно са пандемијом корона вируса.

„Траума сама по себи, било ратна, било нератна, подразумева интензиван догађај за особу, бурну реакцију на њега или одсуство реакције, такозвано замрзавање. После тога се дешава да имамо интрузивне слике кроз присећање и истовремено силну потребу да то што нам се дешава избегнемо", каже Славица Дејковић Јаковљевић, психотерапеуткиња.

Из трауме већина људи изађе психички ојачана и струка то дефинише као пост трауматски раст, али многима је ипак потребна помоћ, сматрају психолози. О страху од Ковида 19 тек ће се радити студије, али није случајно да је Светска здравствена организација ментално стање нације означила као главни проблем епидемије.

„Траума је наша прича, ми живимо трауму задњих тридесетак година и просто дужина трајања пандемије, страх који је изазвала код свих људи, непозната је болест, изазвала је код многих људи експанзију неких психичких проблема", каже Славица Дејковић Јаковљевић, психотерапеуткиња.

Године за нама нису биле лаке, оцењују психолози. Ратови, санкције, бомбардовање, избеглиштво, политичке промене и разне личне драме попут губитка вољене особе, посла, доживљеног насиља остављају трага и време је да се о томе отворено разговара, напомињу стручњаци, а циљ је да буде по оној народној „што те не убије, то те ојача".