Зашто се Ђорђе Матовић вратио на дедовину подно Златара

Када се преселио у Косатицу из Нове Вароши, деда и бака су имали четири овце, данас Ђорђе брине о осамдесетак животиња.

"У 4 устајем, послен идем у шталу, намирујем, музем краве, положим, овце пуштим, јагњад, све намирим, онда у кући млијеко процедим, усирим, оперем што имам... Није тешко, ја ово волим и зато ми није тешко", каже Ђорђе Матовић из Косатице код Пријепоља.

Све сам, јер су бака и деда преминули; добар је домаћин и ретким намерницима, ловцима, планинарима и први пут новинарима. Припомогну лети родитељи и брат, од када су видели да не вреде молбе Ђорђу да се врати у Варош, где су Ђорђеви сишли још пре три деценије због тешког живота на планини.

"Њега ово испуњава, видјели сте и сами, како он то ради са задовољством, он то ужива у томе, не знам, не знам шта да вам кажем....Кад је иш'о у школу у први разред, он је прич'о само о селу; и учитељица каже немојте га водити једном месец, два у село, он до сриједе прича како му је било у селу, од сриједе како ће му бити у селу", наводи Бране Матовић, Ђорђев отац.

Само Ђорђе зна како лошим макадамом и до Нове Вароши, и до Пријепоља, отера до купца телад и сир, самом му није тешко ни пешке, али зими брине да ли ће ветеринар стићи на време, ако му затреба у штали..

"Ја одрадим неке те што умем и што знам, ако не могу ја да помогнем онда он човек дође пешке овде...Или ти даје телефоном инструкције... И то је се дешавало, када сам краву телио, да су ми телефоном говорили како да отелим. - Је л ти недостаје друштво? -Не, могу све сам испланирам дан да ми је испуњен, да ни није уопште досадно. -А шта ако занемоћаш? -Не могу то, то не сме да се деси, други нема ко да намири", прича Ђорђе.

И све ради са осмехом, смешкајући се очевој жељи да се жени и можда сиђе у Варош, а сам планирајући бољу шталу за овце, као следећи корак, јер је потребну механизацију већ купио.