Како се у ковачком занату снашла једна Новосађанка

Пре него што је постао радионица, тај простор био је породични дом Андрее, у којем је и рођена. Након селидбе, њен отац га је преуредио за посао, а очевим стопама храбро је закорачила и она.

"Ја сам 2003. године завршила средњу школу, када сам добила отказ, тата је предложио да дођем са њим да радим, пошто је он у том моменту био у дефициту са радницима, и то је тај моменат када сам ја ушла у породични посао, а у ствари, то је почело много раније, зато што сам ја поред тате учила и гледала још од малих ногу", каже Андреа Лукачи, ковачица.

Механизми старих сатова на Петроваридину или Цркви, коване ограде, елементи старих здања, све ово се прави или поправља овде већ деценијама. Највише јој се допада то што руком рађени елементи никада не испадну идентично, па овај посао захтева креативност и много напорног рада.

"Ово су делови од ограде за самостан Бач, они су рађени традиционалним начином кована, односно на узорак који је постојао већ тамо, три или четири радника стоје око наковња, и то ударају чекићима да би се добио жељени облик", објашњава Андреа.

Сталне муштерије су се навикле, док нове још увек сумњичаво гледају на жену у ковачком послу, али Андреа каже да је најважније поверење и подршка породице, уз коју свакодневно учи.

„Ја сам још од почетка, јако често био ту, још док је она била јако мала и играла се у играоници, па ме сад стварно не чуди да је кренула тим путем, мада сам у неко време мислио да ће ипак радити неке друге ствари, али подржавам је наравно и шта год знам помогнем", каже Јожеф Феди, Андреин брат.

Данас имају пуне руке посла, а један од разлога је и тај што конкуреције готово да нема.

„Овај занат полако изумире, јер по нашем сазнању нико други не ради рестаурацију и конзервацију метала, тако да, ако ми напустимо овај посао, питање је ко ће га радити."

Андреа има двоје деце, као и њена сестра. Жеља јој је да баш неко од њих, уколико буде среће, настави овај породични посао и традицију ковачког заната.