Дуг прецима из пера Душана из Злакуса

Душан Дрндаревић из Злакуса са осамнаест година је написао књигу посвећену јунацима Балканских и Великог рата, сељацима из девет села ужичког краја, страдалим дуж фронтова у Србији и у туђини. Истраживао је архиве, стручну литературу, приватне белешке, али и препешачио стотину километара дуж гребена Солунског фронта, и још два пута толико трагом битака у којима су учествовали његови преци. Резултат је књига "Јуче - наук за сутра".

Почело је трагањем за гробом једног чукундеде, погинулог у Скадру, 1916. и ходочашћем у част другог, који се са Солунског фронта вратио кући. Истраживање прошлости , жеља да схвати и сазна више, у Душановом случају, уз сву литературу, подразумевала је и ишчитавање „камене архиве"'-32 сеоска гробља, 180 крајпуташа и проналажење места у Србији, Албанији или Северној Македонији где су ти војници покопани. Тако је истражио судбину 630 српских војника.

"Бројна гробља, доста споменика и трагова је тамо изгубљено," каже Душан, "трајно или оштећено, да више није читко. Једноставно , зуб времена их је прогутао. Доста локација на којима су се налазила гробља данас је непознато То је нека тужна судбина коју су ,ето, они доживели. Сто година није неки период када се погледа колико постоји наша земља а и колико постојимо ми као народ. Да се такви див јунаци забораве и да се њихови споменици униште, али се то, нажалос,т догодило. Драго ми је да се последњих година покреће доста иницијатива о самој заштити тих споменика и да се трага за тим гробљима, да се очувају , да се обнове."

Гроб потпоручника Милије Лазића, пронашао је у Груништу, петнаест километара подно Кајмакчалана, у порти црквице у којој је доста српских гробова, зараслих у коров. За Милијом је трагала породица, Душан је пронашао и њихову објаву у новинама из 1916.године, потом и споменик-крајпуташ у родном Милијином селу, који му је подигао отац, схвативши да се из рата никада неће вратити. Расветлио је Душан многобројне судбине ратника из свог краја. Трагао по архивима, писмима, дневницима...

" Тужно је што губимо све више старих споменика и што смо доста, доста споменика већ изгубили," каже Душан, "моја жеља била је да што више тих натписа, тих животних судбина које стоје записане на оваквим споменицима и забележим, да остану да трају, што дуже ."

Душанова књига је , како сам каже - отворена! Позива да се допуни новим сазнањима. А што се његовог чукундеде тиче, гроб му још није нашао. Зна само да је погинуо у некој од скадарских улица, од бомбе из аустроугарског аероплана . Али , ова књига је попут оног пламена свеће и кандила које осветли душе и дела умрлих, вредних поштовања и памћења. Душан је своје претке и њихове саборце сместио у незаборав.