Награда Удружења дистрофичара Златиборског округа Наталији Видић за репортажу о Радоману Баковићу, човеку који не зна за препреке

За дугу зиму на обронцима Камене Горе, шездесетједногодишњи Радоман се већ спремио, сено је у штали, дрва крај куће, а затекли смо га у врту који већ припрема за пролећну сетву, и то све на штакама!

"Не може овде протеза", каже Радован, "урађене су оне добро и све, али не може, ја одем на једну страну супер, а ако је сад отуд навијено, и кад се враћам мени дође виша та нога. Возим трактор и кола помало возим, купила ми деца да имам за прву помоћ. Коњче имам, 5-6 година како сам купио, тако га зими користим кад је снег велики, кад хоћу некуда да одем, ишао сам богами до Камене Горе, до амбуланте."

Ни њега, ни супругу није обесхрабрило ни када су, као кројачи у Текстилном комбинату пре 17 година, остали без посла. Годину касније остао је и без ноге, али тројица синова су се морала школовати.

"Ако клонеш, ако се предаш, онда ти је још горе, ако само седиш у кући и размишљаш како ово како оно, онда нема – готова је ситуација! Идем ја и по кафанама, и на свадбе и на славе, где ме год ме ко зове, ја идем", каже Радоман.

А зову га, да им с трактором довуче дрва, узоре њиву за кромпир, извуче ауто из зимских сметова, а он уз све то не смањује обавезе на имању од 16 хектара...

"Једино што смо мало смањили стадо оваца, то смо једино смањили, а друго нисмо, раније смо држали волове, можда по две-три краве, а сад како смо купили трактор имамо четири краве. Раније нисмо имали малине, сад имамо. Кад неко пита шта ради Радоман, ја кажем он стигне са једном ногом, што не би неко с три ноге", хвали свог супружника Вера Баковић.

Не крије Радоман да то не би могао без Верине подршке. Ни туђу негу није остварио, јер, пише у решењу, нема право, али док га служе руке, додаје, њих двоје неће стати, а све у жељи да ни у чему не оскудевају синови и унуци кад дођу.