Узгајање буковаче, један од најбрже исплативих послова

Снежана и Сретен Марковић, пре осам година преселили су се из центра Шапца у село Богосавац. Они су међу реткима у Поцерини који производе буковаче у контролисаним условима.

После 20 дана у тамној просторији, гљива излази на површину џака. Сламу неопходну за производњу, Марковићи потапају у врелу воду са геотермалних извора.

"Производња буковаче је у суштини органска производања, јер не захтева никакве препарете, не захтева хемију. Просторију треба дезинфиковати, окречити, и ту унети вреће, слама попарена, стерилисана, јер температура воде убије све у слами, засеју се џакови и онда се стављају у просторију чисту, што су чистији и педантнији услови, гљива ће бити квалитетнија и боља", уводи нас у тајне после Сретен Марковић.

Производња буковача за Марковиће је, како кажу, више љубав него посао.

"Гљива је јако хранљива, нема много посла око ње у току дана. То је посао који се обавља лагано, без много напора. Када су припремљени џакови и када крене брање, њој је битно да има само довољно влаге у себи и она сама излази, после се узме ванглица, обереш је рукама, исецкаш, припремиш, нешто продаш, нешто се поједе, већином смо сви тиме задовољни", каже Снежана Марковић.

Слама која остане после призводње, користи се за компостирање. Еколог мр Данијела Гаврић, из Удржења младих еколога, подсећа да је слама која остаје од производње буковача богата мицелијумом и осталим ензимима. Зато се слама прерађује у ђубриво богато калцијумом које може да се користи за бобичасто воће.

Марковићи у току сезоне, која траје седам месеци, уберу око 700 килограма гљива. Због велике потражње на тржишту, планирају да прошире производњу за 50 одсто.