И после коронавируса, када бих се поново родила опет бих била медицинска сестра!

Њих 1.700 ради у нишком Клиничком центру у Нишу, рекло би се армија, у борби увек на првој линији.

"Било је доста тренутака када ни сама нисам знала како се поставити, да ли један устаљени режим рада мора да се поштује, да ли престати, да не радим додатну пресију на већ оно што нас је снашло, али сам просто схватила ми морамо бити професионалци, ма колико тешко било", каже Гордана Драгошев, главна сестра Клиничког центра у Нишу.

А било је тешко, и јесте још увек.

"Било је тешко, било је дирљивих ситуација", каже медицинска сестра Жаклина Пајевић, "носили смо део приче својим породицама, својој кући. Али постајали смо и зрелији и поноснији на то ново искуство, на нешто - како треба или како не треба радити."

У ковид зони се мало комуницирало, углавном су сви били уиграни јер дуго раде заједно, и са најтежим пацијентима који су на интензивној нези 3. нивоа.

"Довољан је некада само поглед или неки гест ,да знамо ко шта ради. И свако има неко своје место у тој некој хијерархији,"присећа се Саша Ристић, анестетичар.

Многи са искуством од 30 година а неки на послу тек два месеца.

"Било је страха, али ипак је то мој позив! Некако сам осећала потребу да дођем, да се јавим да радим", каже Тијана Крстић, медицинска сестра.

"Ја сам од почетка волела моје занимање", каже Жаклина Пајевић, медицинска сестра, "али сада, са још већим задовољством и још већим искуством након овога што нам се десило, када бих се поново родила опет бих била медицинска сестра!"

Волети посао који радиш, кажу медицинске сестре и техничари, није довољно, потребно је давати себе другима, можда више него било које друго занимање.