Коме се радују старачка домаћинства у краљевачком крају

Радивоје је и овога пута, као што је то често радио протеклих седмица, седео од раног јутра на омиљеној клупи испред куће у нади да ће неко проћи сокаком. Највише би се обрадовао да види медицинску сестру из Жиче, премда није увек сигуран да ће доћи јер ипак од његове куће до села има више од два километра.

Знајући да је Радивоје чека, Виолета је и данас ипак пошла до најудаљенијег засеока на планини.

"Није ми тешко. Ја километре и не бројим. Леп је дан. Прошетаћу а знам да ме он горе радосно чека", каже Виолета Димитријевић, медицинска сестра из Жиче.

Радивоје живи у подножју Столова, иначе омиљене дестинације планинара. Они су и били ти који су сестри Виолети показали где он живи и каква га је мука натерала да сваког дана седи пред кућом.

"Изашао сам и  седео овде, на овој клупи", присећа се Радивоје Пауновић. "Погледам доле, иде једна млада особа. Када она пита: Јеси то ти, Рако? Рекох да  јесам, а она одговара да иде код мене, да је волонтерка и да ми носи лекове."

Од тада је Виолета долазила сваког дана. Чак и када је снег падао. Остаје колико јој време дозвољава. Чак и више од тога.

"Битна је терапија. Битне су намирнице. Али је битна и та жива реч. Да они знају да ако нико, ја ћу данас доћи. Можемо да попричамо. Некад је лакше непознатом човеку рећи муке и проблеме него можда својима у кући. То је нешто што мене првенствено чини срећном а ја се искрено надам да су и они задовољни", каже Виолета Димитријевић.

Иначе, Виолета у току дана обиђе 15 старачких домаћинстава у Жичи. За сваког старијег суграђанина има времена. Купује им лекове и прати да ли на време примају терапије. Не ради. Волонтира јер воли свој позив.  Ни Радивоје није више тако усамљен као некад, јер све чешће поред његове куће пролазе излетници и планинари.