Јевтићи из Кржаве чекају зиму са стрепњом

У трошној кући прављеној од прућа и блата, пре Иване и Немање и њихових родитеља живеле су још три генерације Јевтића. Стари кров, испуцао темељ и зидови само су део онога што треба да се санира. Породици недостаје много тога, а за почетак – основни услови за живот.

„Мени је најпотребније купатило јер немам где да се окупам, веома ми је тешко зими“, каже Немања Јевтић, а његова сестра Ивана додаје: „Волела бих да имам чизме да не морам у опанцима у школу, и волела бих да имам Партизанов дрес, да овај не носим.“

Иако основци, брат и сестра и даље се купају у кориту, а школске обавезе завршавају на заједничком каучу. Зиму ће провести у просторији у којој плафон од старости прети да се уруши. Родитељи нису запослени, а живе од новца који отац донесе из наднице.

„Како изгледа живот ваше деце и вас у кући која је стара више од стотину година? Па како изгледа, не изгледа никако, зими кисне, морамо да покривамо церадама, целофаном, сналазимо се како можемо да бисмо што мање осетили хладноћу“, жали се Иванина и Немањина мајка Верица Јевтић.

Њен супруг Дарко каже да им је најпотребније да среде кућу: „Потребно нам је купатило и воду треба да уведем и на лето да реновирам кућу. Моја деца су вредна и поштена, иду у школу, волео бих да им приуштим све што имају друга деца, али то тренутно не могу.“

Живот у планинском селу, кажу, тежак је сам по себи, а муке су још веће када дође зима. Ивана и Немања до школе пешаче више од два километра, а када падне снег, видеће шта ће, јер у опанцима тешко да ће моћи.