Осам деценија од последње изложбе Саве Шумановића

Сремским шором, ка широким булаверима европских престоница уметности, Сава Шумановић кренуо је из ове куће. Пространо приземно здање у центру Шида било је и сликарев атеље.

Одавде се, двадесетих година прошлог века - након завршене сликарске академије у Загребу - Шумановић придружио младим уметницима који су сликарско умеће усавршавали под окриљем Лотове школе аналитичког кубизма. Тај утицај видљив је на радовима насталим до сликаревог повратка у Србију, деценију касније.

"Приче о сликама које можете видети код нас почињемо сликама које је Сава Шумановић донео из Париза, инспирисаних нашим крајем - са знањем и искуством које је донео из Париза и из Загреба, током школовања. Искуствима из Париза које је доживео у галеријама, са уметницима из целог света и његовим сопственим радом и талентом. Успео је да за последњих десет година живота налсика 600 слика и од тога је већина у нашој галерији. Посетиоци шидске галерије слика Саве Шумановића могу у потпуности да доживе оно што је он створио током последње деценије", каже Весна Буројевић, директорка Гларије "Сава Шумановић" у Шиду.

Галерија у Шиду чува неколико слика које је Шумановић донео из Париза. Међу делима која је српска, односно југословенска публика први пут видела на изложби 1928. године, били су "Пијани брод" и "Доручак на трави". Ту су били и први шидски пејзажи који преносе богатство светлости и колорита родног краја. Неке од тих пејзажа критика је одавно прогласила његовим ремек-делима. 

"Вероватно је та емоција коју је осећао према завичају, допринела томе да наслика, у кратком периоду, преко двадесет пејзажа шидске околине и прикаже на изложби 1928. године. Продао је комплетну изложбу, распордао је слике које је донео из Париза и неколико слика које је насликао у Шиду. Вероватно му је то дало сигурност и стабилност да се једноставно определи да ради пејзаж и акт. Окренуо се новом реализму. Сава Шумановић је 1929. године поставио темеље шидског периода", објашњава Весна Буројевић и додаје - Ми Шиђани волимо да размишљамо тако, зато што је Сава Шумановић овај наш крај овековечио, улепшао. Сигурно је околина Шида лепша на Савиним сликама и ми је сви тако доживљавамо.

Током целог шидског периода на Шумановићевим делима, као тема, доминирају пејзаж и акт. Почиње да слика шпахтлом, густим наносима боје - тада настаје и најпознатија слика из тог периода - "Луксембуршки парк у Паризу". Следи познати циклус "Шидијанки", који критичари оцењују као наитригантнији у Шумановићевом сликарском опусу.

„Где се фигуре понављају у ритму, где он води дијалог са епохама, са великанима из света уметности и заиста је ово један цивилизацијски процес који је нама женама веома важан. И на тој позорници живота непромењива је жена. Сава Шумановић је веома поштовао жене. Видите колико су га инспирисале, и на који наћин је приступао сликању жена", каже Буројевић.

Загонетни триптих "Берачице" настао је 1942. године. Донедавно, ова три платна излагана су одвојено. Заједно су изложене тек 2005. године.

„Он има посебан скривени садржај који је читљив само када су све три слике управо овако послагане. Оне се нижу једна на другу и чине једну целину, једну причу. Имају заједнички садржај. На овом триптиху, Сава Шумановић је приказао бербу грожђа, али само на први поглед. Међутим, ово је нешто друго, ово је прича, ово је порука за нас све, јер у реалној берби грожђа мушкарци носе корпе, а жене беру грожђе. Овде су жене те које су на слици приказане како носе корпе, са лакоћом, без тежине. У реалној берби грожђа нико није бос, зато што је септембар, зато што у винограду има и корова. Испитали смо све, нико се не сећа да се некада у бербу ишло без обуће. У центру, у средишту највеће композиције видимо њиву зрелог жита, а около су виногради и корпе пуне зрелог грожђа. У природи се то не дешава. Грожђе и жито нису никада зрели у исто време. Ово је нека друга прича, има неко друго значење. Ово је порука за крај Саве Шумановића. Ово је, можда молитва или смерница свима нама у ком правцу да сликамо, радимо", тумачи Буројевић.

Сава је на полеђини треће, последње слике, написао да је осликавање завршио 26. августа 1942. Трећа из серије "Берачица" остала је да се суши на штафелају када су га из породичног дома, у рану зору 28. августа, одвела двојица усташких агената.

"Питао је да ли може да се окупа и поздрави са мајком. Дозволили су ми и тако су се последњи пут видели", подсећа директорка Галерије „Сава Шумановић". 

Са још 120 мештана Шида, Сава Шумановић стрељан је 30. августа 1942. и сахрањен у заједничкој гробници у Сремској Митровици. Жељу великог сликара, да дела која је насликао буду изложена у Шиду, остварила је његова мајка. Персида Шумановић је неколико година након ослобођења, више од четири стотине радова оклонила граду, уз обавезу да буду изложена у галерији посвећеној Шумановићевом стваралаштву.

"Сама жена, старица у болу, тужна. Остало јој је само још дело сина и ништа више. Она је тако, како што је целога живота помагала и подржавала Саву на његовом путу да постане велики уметник, изузетно је важна улога Персиде Шумановић, тако је после његове смрти наставила све то за његово дело", каже Буројевић.

Београдска публика, Саву Шумановића последњи пут је видела пре тачно осам деценија, када је на тадашњем Новом универзитету организовао шесту самосталну изложбу слика - испоставиће се и последњу. Успомену на једног од највећих српских сликара 20. века, данас чува шидска галерија са његовим именом. Део је музејског комплекса је и породична кућа Шумановића која се, од отварања за посетиоце 1982. године, сматра спомеником културе од великог значаја.