Милица Живић, инжењерка, уметница, баштованка

Да је уметник у души сведочи и ова слика, настала док је радила као технолог у "Заставиној" lивници, у Шумадији.

"У нашој фирми се користио један катализатор, неорганска материја у куглицама, и мени се она јако допала", каже Милица Живић и додаје да је од тих куглица да направила мозаик.

После групне изложбе, на којој су га видели, многи су га желели у свом дому. Остао је код Милице, за разлику од три хиљаде дела у стаклу, свили, затим огледала, лампи који се налазе широм света, захваљујући и подршци и маркетиншкој умешности њеног супруга.

"Мислим да сам насликала стакла да напуним један теретни воз, одавде до Пожеге, а то је 25 километара. И више сам зарадила сликајући него на своју диплому, мада мислим да сам била добар инжењер."

"Знао сам шта би она највише волела, шта би желела, и кад су у питању боје и кад су у питању предмети који су се радили. То што је прошло кроз њене руке, наравно, прво је све то прошло кроз моје руке па је онда дошло до ње", каже њен супруг Милутин Живић.

Када су се пензионисали и саградили мирну луку на ужичкој Пори, из које честе испловљавају у свет, окренули су се и баштованству.

Ту су успомене на другу награду за најлепше двориште1995. године, за шта су их други пријавили, соландра максима на једну аукцију за оболелу баштованку, а шимшири на ћерку, иначе сликарку у Немачкој, посађени по узору на Версај где су заједно били. Свако путовање Милица преточи у путопис на друштвеним мрежама, а неке од њих, попут приче из Ботаничке баште у Келну, преузимале су и новине.

"Свако има у себи таленат, ја сам дубоко у то убеђена, само треба, треба се одважити да се не стидите да то покажете и другима", сматра Милица.

За оне који знају са биљкама, кажу да имају "зелене руке", Миличине су, по свему судећи, дугиних боја, с обзиром на то чиме се све успешно бави.