Песме и разговор са Владаном Матијевићем

У организацији Градске библиотеке "Владислав Петковић Дис", у понедељак, 23. маја 2016. године, у препуној сали Клуба Дома културе, књижевник из Чачка, казивао је по свом избору песме добитника Дисове награде: Јована Христића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Александра Ристовића, Бранислава Петровића, Новице Тадића, као и своје необјављене песме, подсетивши публику на време "кад су се песме писале по цедуљицама, тоалет папиру, по маргинама што су мирисале на лук и промицле, а имале су статус повлашћене нације, али и на време данашње када на јутрење звоне мобилни, а народ осећа како су стихови потребни
 само празником".

У двострукој улози и домаћина и госта био је Владан Матијевић који је своје стваралаштво отпочео писањем поезије (прве песме су му објављене у књижевним часописима почетком осамдесетих) и до данас објавио више од десет књига, већином прозних ("Ван контроле", "Р.Ц. Неминовно", " Прилично мртви", "Писац издалека", "Часови радости", "Врло мало светлости", "Пристаништа"), али и три збирке поезије: "На каменом плочнику", "Не реметећи расуло" и "Самосвођење".

Матијевић је добитник свих значајних српских књижевних награда: Андрићеве награде за књигу прича "Прилично мртви", НИН-ове награде критике за роман "Писац издалека", Награде "Меша Селимовић", Награде "Исидора Секулић" и Награде "Борисав Станковић" за роман "Врло мало светлости", Награда "Стеван Сремац" и Награда "Данко Поповић" за књигу прича "Пристаништа", Награде "Кочићево перо" за књигу есеја "Мемоари, амнезије".

Познати прозни писац говорио је о поетском у својим прозним делима прочитавши за крај неколико необјављених својих песама, које ће можда и бити објављене.

"Није искључено да ћу се на крају пута вратити поезији. Можда песмама у прози. Што се тиче поезије коју сам писао на својим књижевним почецима, њу сам стварао с тешким оковима којима сам непотребно оптерећивао себе. Данас бих писао много бољу поезију захваљујући знању стеченом у прозном стваралаштву. То би било својеврсно враћање дуга."