Златне медаље Севде Ивановић

Седамдесетпетогодишња Севда Ивановић, некадашња југословенска атлетичарка, због бројних спортских успеха, пре осам година, добила је националну пензију.

Прича о њој и медаљама које је у дугој спортској каријери освајала, можда би била уобичајена, да ова Нишлијка није слепа од рођења.

Сјај златних, сребрних и бронзаних медаља, њихов облик и величину, Севда никада није видела. Када их је широм Југославије и Европе на победничком трону добијала, била је каже поносна и срећна јер, због проблема са видом, успех јој је био дражи.

"Осамдесетдве медеље имам, а најдража ми је бронза из Пољске за бацање кугле. Ни мало није било лако", каже Севда Ивановић, ателтичарка у пензији.

Као ученица школе за слепе и слабовиде у Земуну, прескакала је козлић. Била је, сећа се, најбоља у фискултури. Волела је атлетику и веровала је да, уз помоћ тренера, може да буде најбоља у бацању копља, диска, кугле, у трчању на 60, 100 и 400 метара.

"Постави ме на старт, па оде на циљ и онда ми диригује, идеш право, идеш право и ја трчим. И диригује даље да не предјем са стазе на травњак", каже она.

На чланство у репрезентацији Југославије у атлетици за слепе и слабовиде, подсећају бројне фотографије и признања. Жао јој је каже што није могла да види ни први новински чланак из 1969. године када се први пут такмичила.

"Била је свима интересантна. Сви су је волели. Водила сам је и доводила са посла поносно", каже Јаворка Ивановић, сестра.

"Задовљна сам оним што сам постигла, али ми је жао што више не могу", каже Севда Ивановић.

Последњи пут ова Нишлијјка била је на стази 2007. године. Поносна је каже на медаље, али и на десетак награда које је добила за велики број исплетених џемпера.

rts.nis@rts.rs
+381 18 236 588