Прославили шездесет година брака

Премда ни слика са венчања немају и Анка и Цвијо добро се сећају првог сусрета и љубави на први поглед када је Цвијов рођак просио Анкину рођаку.

"Ја рекох, овај је мој вечерас. И ми устанемо да играмо, ја њега зовнем да игра, каже ја рушан не могу. А он није игро, не умије, али се снашо. И салећели они мене да се то вече ја украдем за њега, али он ни једном не вели", каже Анка Спасенић.

"Једно се вече виђели, разговарали, после седам дана отишли ми, ја и мој брат", каже Цвијо Спасенић.

"Ја сам играла и проводила се с људима туђим нпр. играли нако, игранке биле то бјежи, никад ми није замјерио што играш до овог , до оног, што он нпр. не игра и то. Никад није био љубоморан ни он мени, ни jа њему", каже Анка.

По Јовањдану, педесет и шесте, дошла је у Спасенице, додаје Анка, стуб породице слажу се сви. Спавали су, каже на слами крај шпорета, а данас, удруженим радом целе породице, у кући у којој живе са најмлађим сином и његовом фамилијом, довољно је соба за све синове, снаје, унуке, праунуке за које имају само један савет.

"Мој је савет само да се млади слажу, као што смо се ми слагали. Једно друго слушали, радили, петљали и ето ти", каже Цвијо.

"Ако га видим иде намрчен, нешто се наљутио, ја окренем на воду, окренем некуд, вратим се, кад се вратим он ми све исприча шта је и наставимо лепо", каже Анка.

"Била тешка времена, али данас ја мислим да је лепо, колико можемо ми помажемо. Ево ту су ми браћа, ми се скупимо сваке суботе, недеље, петка, било шта да радимо, све заједно", каже Бориша Спасенић, најмлађи син.

И то им је највећа благодет шест деценија дугог брака, кажу осамдесетогодишња Анка и осамдесеттрогодишњи Цвијо, и здравље, које их с обзиром на године још увек добро служи.

rts.uzice@rts.rs
+381 31 513 552