Домаће радиности једне Кикинђанке

Тек након стручних образложења које је Смиљка Булатовић упутила Министарству привреде труковање је уврштено у списак старих и уметничких заната и домаће радиности. Са добијеним сертификатом и уз помоћ средстава Националне службе за запошљавање Смиљка је у Кикинди отворила Занатско-уметничку радионицу "Вез-труковање".

Труковање ја, образлаже Смиљка, преношење мотива за вез на платно и састоји се из две фазе. У првој фази, мотив који треба да се везе, ставља се испод паус папира, прецрта се на њега и онда се прецртане линије ситно избоцкају. Потом се избоцкана шема ставља на платно које се трукује.

"Трљач умочимо у боју за труковање и њиме трљамо по шеми тако да на платну остане исцртан мотив по којем ћемо касније вести", објашњава Смиљка, која је желела да студира примењену
уметност.

Међутим, уписала је и завршила Пољопривредни факултет, а 23 године бавила се новинарством. Пре три године потпуно се посветила везу и труковање као породичном наслеђу од баке и мајке. Њен програм углавном чине везене куварице, чешљаре и пешкири. Наглашава да труковање захтева много времена и стрпљења, јер за израду једног мотива некад је потребно десет, па и више сати. Уз све то, пожељно је и цртачко умеће.

"На старим извезеним предметима које желим да натрукујем мотиви су, од силног броја преношења, практично изгубили свој облик, па је цртачка умешност неопходна да би се слика приближила оригиналу", додаје везиља.

Везени и труковани производи Смиљке Булатовић изложени су у Етнографском музеју у Београду, односно Манаковој кући, а добила је и позив из Музеја Војводине. Недавно је са својим уметнинама победила на Етно-сајму у Београду, а жеља јој је да једног дана објави књигу о везу и труковању.

rts.kikinda@rts.rs
+381 230 439 745