Четрдесет пет година Лутајућих срца

Помало стидљиво певају ученици Основне школе "Свети Сава" хит своје наставнице музичког Споменке Ђокић, а да их она томе није учила.

"Увек се изненадим када у публици приметим младе људе да певају рефрене, и да певају песме које смо ми снимали на пример пре двадесет, тридесет и више година", каже Споменка. "Кад после концерта дођу по аутограме и фотографије, питам их одакле они то знају. Кажу да су их научили родитељи."

И докуменатни филм у настајању имаће разноврсну публику.

Постоје генерације које апсолутно не знају ништа о Лутајућим срцима, за које су они нов бенд, каже редитељ Владимир Ристић:

"Постоје, наравно, и људи који су дуги низ година сазревали уз Лутајућа срца и овај филм треба да буде једнако занимљив и једнима и другима."

Некадашњи муњевити успех нишког акустичарског бенда, кажу познаваоци, није био изненађење јер је квалитет био најважнији. Док гледа кадрове за документарац, Мирољуб Јовановић, у Нишу познатији као Мика Тамбура, сећа се како су први пут запевали уз извиђачку логорску ватру:

"Ми смо на разним турнејама и свиркама обишли све што је личило на салу и где је могло да се нешто свира. Не, додуше, сами - увек уз неко друштво певача, група, фестивала или смотри или штафета, и тамо смо свирали и то нам је, у сваком случају, то много значило."

Милан Марковић Миња, који је при крају свог стажа у Нишком симфонијском оркестру, истиче да је у музичким водама свих ових година захваљујући Лутајућим срцима:

"И све ово остало што је дошло после Лутајућих срца је, у ствари, моја велика захвалност ансамблу, институцији Лутајућа срца."

Споменка, Мика и Миња пријатељи су онолико колико Лутајућа срца трају, тако ће кажу бити док трају и њихови хитови.

rts.nis@rts.rs