Пироћанци чувају занате

О већини традиционалних заната деца данас могу нешто сазнају углавном у музејима или из ретких књига. Музеј Понишавља у Пироту чува богату збирку оруђа и алата, које су користиле занатлије, па најмлађи овде могу да употпуне своја знања.

Крајем 19. и почетком 20. века Пирот је био варош занатлија. Етнолози кажу да је у овој грани радило скоро 3.700 људи. Данас се занатске радионице могу избројати на прсте, а многи занати више не постоје.

Дани европске баштине можда ће, како се нада Татјана Карановић, кустос музеја Понишавља, учинити да се мало више пажње посвети прошлости Пирота, јер је "занатство је било жила куцавица и основни нерв постојања града и живота целог града".

Индустријализацији су одолела два најважнија пиротска заната - ћилимарство и израда качкаваља. Они су на листи нематеријалног културног наслеђа Србије и имају заштићено географско порекло. Због специфичне, традиционалне производње тешко опстају на тржишту.

Славица Ћирић наглашава је "Дамско срце" у овом тренутку попут неке заштитне радионице која штити оригиналне шаре пиротског ћилима и преноси знање младим генерацијама.

Пиротски качкаваљ је, објашњава Саша Петровић, професор у Млекарској школи, производ који има двадесетак процената кала и изузетно дуг период зрења:

"Тренутна цена која се постиже на тржишту је испод сваке економске исплативости, тако да је будућност качкаваља на веома климавим ногама."

А да би имали стабилну основу, они који се баве израдом качкаваља и ћилима, сматрају да традиционални занати морају да имају посебан статус и да буду ослобођени пореза.