Навикли да живе са реком

Село Мојсиње најмање је насељено место у ћићевачком крају. У десетак кућа двоструко је више становника.

Високо у брду са кога се пружа предиван поглед на меандре Јужне Мораве, стојички подносе недаће које чине животну свакодневицу у овом неприступачном крају.

"Мени није тешко за живот. Ја сам навикао.Ту сам се родио, ту ћу и да умрем. Кад погледам шта све људи имају, мени све недостаје. Али ја сам задовољан с овим што имам. Колико радим, толико имам. Али што се села тиче недостаје тај пут, вода, струја да буду бољи. Оно што појединац не може сам да зради већ мора општина да помогне", каже Зоран Драгосављевић из Мојсиња.

Од десетак насељених места у општини Ћићевац без асфалта су само три. Трубарево, Браљина и Мојсиње чији су пољски пут за месец дана бујице два пута тешко оштетиле.

"Била је поплава једном, па сад други пут. Одсечени смо. До главног пута имамо километар. Кад идемо возом, преко пруге идемо. Нема стазе, нема ништа. Ако идемо возом пешачимо по три километра. Од села Церово, преко моста, па уз брдо козијом стазом", каже Винка Ђорђевић из Ниша.

Мирослав Ђорђевић из Ниша каже да је пут ужасан, јер је прављен у време краљевине и више нико ништа не покушава да се он асфалтира.

"Ако се неко разболи или, не дај Боже, да га уједе змија, или крене у куповину, нема шансе колима да иде. Само трактором или да рескира, па како прође. Не може да нам дођу ни ватрогасна, ни санитетска возила. Било шта да се деси ми смо одсечени. И свештеник и поштар невољно долазе па пензије често касне. Други проблем је то што нико не долази да контролише квалитет воде за пиће. Бунар и сеоско извориште прво су пресушили, потом од киша надошли. Каква је вода сада у њима нико не зна. Ни да је пијемо, ни да је не пијемо. А на наше позиве нико се не одазива", каже Радољуб Стефановић.

Са друге стране живот у изолацији може имати и добрих страна. Без фабричких димњака и издувних гасова околина Мојсиња је чисто еколошка што мештани и пензионери који долазе из градова и овде проводе пролеће и лето, сматрају и једином предношћу за живот.

"Тамо у Ниш ја сам вечито болестан, овде сам вечито здрав. Уређујем са супругом окућницу, баштицу, скупљам печурке. Ове године жута лисичарка није лоша мада би могла и боља да буде. А од вргања ништа! Никад се није десило да после оволике кише нема печурака", каже Мирослав Ђорђевић из Ниша.

О разлозима за такву промену у природи деда Мика у шали одговара:"Кажу да је непроучен људски мозак и печурка, зато је тешко и објаснити зашто их сада нема када би их по свим правилима морало бити."

Без прецизног одговора је и питање када ће се проблем оштећеног пута у Мојсињу решити, премда надлежни у ћићевачкој Дирекцији за урбанизам и изградњу кажу да је планом предвиђено да ће се насипање и равнање обави у овој години.

rts.krusevac@rts.rs
+381 37 438 707