Први век градитеља Авалског торња

Мало се теже креће због оштећеног вида, али Драгомир Глишић зна сваки педаљ свог имања у селу Ђинђуши код Бојника, па му помоћ и није потребна. Свакодневне обавезе мора да заврши и на дан прославе свог стотог рођендана. Од тестере и секире се не одваја.

"Сваког дана у свом дворишту морам нешто да урадим. Сада сечем дрва. Пре неколико дана средио сам стазе јер сам знао да ми на рођендан долази цела фамилија", каже Драгомир.

Живот га није мазио. Због посла је напустио родно село и преселио се у Београд где је радио на изградњи Авалског торња. Није било лако, каже, ни њему ни његовој породици.

"Сећам се, била је зима и отац није долазио кући четири дана. Мајка ме је послала да одем на Авалу и видим шта ради отац. Нашао сам га са другарима како се греје на градилишту. Тада ми је рекао да није могао да дође, јер није било превоза, а није могао ни да виче да нам се јави", каже Војислав Глишић и додаје да његов отац и данас воли да се шали.

Драгомир је јединац, а како каже, он је данас најсрећнији човек на свету када се око њега окупи цела фамилија – син и ћерка, унуци и прауници.

"Нас има, хвала богу, за сада укупно осамнаест. Мој отац се нада да ће ускоро постати чукундеда", каже Драгомирова ћерка Даница.

Најмлађе воли највише. Деда Драгомир је посебно везан за своје две праунуке Јовану и Мају.

"Волимо да дођемо у Ђинђушу. Тада нам се врате успомене на детињство када нам је деда причао о времену када је он био дете", кажу Маја и Јована.

Драгомир Глишић је понос своје породице, али и родне Ђинђуше, па не чуди што се на прослави стотог рођендана окупило скоро цело село да му пожели здравље и још много рођендаских торти.