Пуковник кога Срби памте

Пре 136 година у српско-турском рату погинуо је руски пуковник Николај Николајевич Рајевски, чији је лик Толстој искористио као прототип за главног јунака "Ане Карењине", грофа Вронског. Сваке године, почетком септембра Срби и Руси, окупљају се на месту његове погибије, у Горњем Адровцу код Алексинца, где је 1903. године подигнута Руска црква, или какао је многи називају "Црква љубави". 

Рајевски је у Србији први пут боравио 1867. године, о чему сведоче његова писма из Чачка и Београда. Девет година касније дошао је као добровољац са још 5.000 сународника који су желели да помогну Србима у борби против Турака. 

"Рајевски је оставио печат начину вођења рата и чувања хришћанства и православља. Није он дошао овде да би био ратни профитер, већ је положио живот као хришћанин и православац", каже Драгиша Милошевић, историчар.

У штабу генерала Черњејева на Делиграду, Рајевски је са 36 година, прву битку водио је за село Мрсољ, данашњи Моравац. Међу избеглим становништвом била је и бака 83 трогодишњег Радивоја Јефтића.

"Турци су се повукли, а народ се вратио и затекао је само згариште, јер ни једна кућа у селу није остала", каже Радивоје Јефтић из Моравца код Алексинца.

Уследиле су победа на Шуматовцу и битка код Горњег Адровца у којој је Рајевски погинуо. На том месту, породичном заоставштином Рајевских од 300.000 дуката, подигнуте су 903. године, материјалом донетим из Русије, црква Свеет Тројице и школа. Засађен је и дрворед црвених руских липа, донетих са имања Рајевских.

"За нас је то сећање на нашег хероја и нашу заједничку борбу за српство и православље", каже Александар Николаевич Конањихин, аташе у руској амбасади у Србији.

"Желимо да у нашим главама и у историји, Рајевски остане као један заслужан човек за све нас да се то никада не заборави", каже Љубомир Буцек из Друштва српско-руског пријатељства Рајевски-Вронски.

Где је после погибије Рајевски сахрањен постоје различита мишљења. Зна се да су његови посмртни остаци, уз државне и војне почасти из Београда бродом послати у Русију, а да је по личној жељи његово срце заувек остало у Србији, у порти манастира Светог Романа у Ђунису.