Две деценије Старог села

Планинска сеоска кућа из друге половини 19. века, помоћне зграде и све оно што једном бројном домаћинству треба.

У главној кући, крај огњишта, госте дочекује домаћица. "Овде у кући су буце за воду, синија за ручак, по зиду и ови долапи, некадашња висећа кухиња у којој је посуђе", објашњава домаћица Музеја Радмила Радосављевић.

"Госте највише занима како су сви могли да спавају у истој соби. Ту је обично спавала једна породица, а како се који син ожени, за себе, невесту и породицу добијао је нову зграду, дрвени вајат, па се знало - колико домаћин има синова толико мора на време да сагради вајата."

Вајати, као знамење младости, пружали су могућност интиме у патријархалној задрузи, где је све било колективно и подразумевало слогу укућана.

Као чувар традиције, материјалног и културног наслеђа, Музеј је место које годишње посети више од педесет хиљада људи.

Последњих година највише долазе Јапанци, Немци, Холанђани, Италијани, каже Страјин Недовић, в. д. директора Музеја "Старо село":

"Занима их традиција, неки остану по два-три дана, у пратњи кустоса обиђу цело село и обавезно посету заврше традиционалним специјалитетима у крчми."

Упоредо са очувањем обичаја и заната, у Сирогојну су вредно бележили и све оно што им се дешавало протекле две деценије.

"Документацију, као невидљиви део музејског рада, стварали су и посетиоци, запослени, мајстори занатлије", наглашава виши кустос мр Јелена Тоскић. "Прикупили смо обимну грађу коју је немогуће у потпуности изложити, чак ни за јубилеј."

За обележавање двадесете годишњице у "Старом селу" окупили су пријатеље и све оне који су допринели његовом развоју и афирмацији, међу којима је и Дописништво Радио-телевизије Србије у Ужицу.