Српска кухиња у друштву најбољих?

Српска кухиња као храна с душом (соулфуд), наша позитивна шифра за туристе, као по правилу, представља скуп истих јела са потпуно различитим рецептурама, што се у гастрономији сматра недопустивим.

Нису само странци изненађени различитим укусима, саставом и величином чувених српских пљескавица или чињеницом да се, као доминантан, у нашим јелима препознаје укус "вегете". Успостављање стандарда је неопходно, сагласни су у Асоцијацији која је окупила куваре светског угледа.

А то је тек почетак трансформације која би увела више реда у националну гастрономију.

Многи кувари промовишу себе и сматрају да су, зато што знају да припреме нека страна јела, велики стручњаци. Нажалост, то није тако, наглашава Милијан Стојанић, председник Асоцијације шефова кувара Србије.

"Важније би било да промовишу српску кухињу", сматра Стојанић. "Свадбарски купус нико не спрема као ми, као ни овчетину и јагњетину испод сача", наводи Стојанић.

Ослонац се тражи у јединственим рецептурама, нормативима, у куварима и шефовима кухиње са лиценцом.

Све атрактивније занимање кувара, које се код нас плаћа и по 150 хиљада динара, не значи да се образовање завршава стицањем дипломе.

"Као Асоцијација, ми морамо да се бавимо заштитом радног места кувара, да их образујемо и пружимо могућност да граде каријеру и напредују", објашњава Ђорђе Костић, оснивач Асоцијације шефова кувара и међународни кулинарски судија.

Да стомак влада светом, како је то објаснио још Черчил, давно је схваћено тамо где се у избору особља и естетици трпезе не дозвољавају импровизације.

Војкан Јањић, директор хотела "Палисад" на Златибору каже да је неопходно да куваре шаљу у иностранство, да едукују и људе који подучавају њихове раднике, да их шаљу на праксу у најбоље хотеле и ресторане, како би, када заврше своје школе и обуку, били спремни да раде на најбољи могући начин.

Асоцијација може да деци која се тек школују за куваре пружи најбољу подршку, сматра Данијела Пантић Влаховић, наставник кулинарства у Средњој туристичкој школи на Новом Београду. Каже да се куварски занат учи цео живот. "Само онај ко то неће да призна може да каже да зна све", истиче Данијела Пантић Влаховић.

Да смо ревноснији, не би нам се десило да су гости незадовољни услугом, да нас у бедекерима изостављају или да ајвар као свој бренд промовишу Словенци.

Кајмак, хељдопита и гибаница само су нека међу јелима која заслужују своје место на гастрономској мапи, где би их светски путници препознали као део српске традиције и кулинарске културе.