Олимпијске и животне медаље

Учесница две олимпијаде и наша најпознатија атлетичарка, некадашња светска рекордерка Вера Николић данас, са својом породицом, живи у Крушевцу. У град под Багдалом, дошла је после селидбе из Загреба.

До 2007. године Вера Николић је радила као тренер атлетичарима, а сада ужива у пензионерским данима.

Од тренутка када је у Лондону поставила светски рекорд на 800 метара, Веру Николић деле 44 године.

На европским првенствима освајала је бронзу и злато, а данас се радо сећа олимпијских игара у Мексику и Минхену, када је са новим југословенским рекордом освојила пето место.

"Мексико памтим по Бобу Биману. То није био скок, то је човек који је летео", сећа се Вера Николић. "А Олимпијаду у Минхену памтим по нечему што је мене фасцинирало. Два Американца су заспала пред финалну трку на 100 метара и олимпијску медаљу освојио је Рус Борзов."

Иако зна колико је јака конкуренција у атлетици, волела би да у првих пет види Михаила Дудаша десетобојца. Сматра да би то био огроман успех српске атлетике.

"Свако оптерећење и тај притисак за злато, ја сам скупо платила", каже Вера Николић. "Ми смо мала земља и све што будемо имали преко три медаље мислим да је велики успех и да спортистима треба одати велико признање."

И поред тога што не воли прогнозе, бивша светска рекордерка признаје да највише верује Ђоковићу и Чавићу, а волела би да нас медаљом обрадују одбојкаши и ватерполисти.

Навијаће са петоро унучади који, и поред светске каријере, за њу представљају највећи животни успех.