Мора ли школовање да буде недостижно

Оно што се за већину грађана Србије подразумева, за породицу Тодоровић из Биљановца код Рашке је недостижни сан: школовање деце. Живе у некадашњој штали, преправљеној за становање, у тридесетак квадрата, без воде и купатила.

Породица Тодоровић не зна како да петнаестогодишњој Сузани омогући да у септембру крене у средњу школу, како не би - као њен старији брат - остала само на основном образовању.

Сузана је основну школу завршила са врлодобрим успехом. Септембар се ближи, а она још не зна да ли ће икад више сести у клупу, а то је једино што жели. Тешко задржава сузе, не зна како ће даље.

"Желела сам да упишем Медицинску школу, али нисам имала довољно бодова, па сам уписала Пољопривредну, смер за цвећарство", каже уплакана Сузана. "Краљево је далеко, моји немају новца ни за пут, а камоли да ми пронађу смештај том граду."

Због тешких услова живота и немаштине, њен три године старији брат Стефан завршио је само основну школу. Безуспешно покушава да нађе било какав посао и олакша живот својој породици.

Недовољно образовања велика је препрека, био би задовољан и сезонским послом на Копаонику, који му је најближи. Међутим, ни такав посао није успео да добије.

Највећи поклон за њега била би, каже осамнаестогодишњи Стефан, фреза којом би могао да превлачи дрва и намирнице за кућу. Верује да би тада могао и другима понешто да превуче и помогне и, можда, заради преко потребан новац.

"Тешко ми је да је гледам како сваког дана плаче"

Тодоровићи живе од социјалне помоћи и пензије коју прима тешко покретна Видосава, Сузанина и Стефанова бака. Месечно то је око 20.000 динара. Недовољно да се прехране, а далеко су и од града и од пута.

"Највећа жеља ми је да деци некако обезбедим пристојније услове за живот, да буду ближе граду, а изнад свега да Сузана настави школовање", каже Иван Тодоровић, који је пре осамнаест година остао без посла. "Новца немам, тешко ми је да је гледам како сваког дана плаче."

Имају десетак кокошака, а Гордана, која никада због болести није ни радила, сналази се за припрему хране.

"Нисмо избирљиви, али треба скувати за нас петоро", каже Гордана. "Одемо у Јошаничку Бању и узмемо намирнице на потврду, а плаћамо их када муж прими социјалну помоћ."

Немаштина, туга и недостатак основних услова за живот, свакодневно притискају породицу Тодоровић. Не верују много у то, али се надају да ће једном, можда, бити боље.

Када би успели да омогуће Сузани да настави школовање, то би им вратило и веру да бољи дани нису само пуста жеља.