Последњи руски цар у Жичи

Једина фреска руског цара Николаја Другог Романова у нашој земљи налази се у манастиру Жичи, а откривена је тек пре неколико година, јер је тајна њеног постојања била строго чувана међу монахињама.

Током фебруарске револуције 1917. године, срушена је царска власт у Русији. Годину дана касније, бољшевици су убили последњег руског цара Николаја Другог Романова и његову породицу.

Тајанствена фреска откривена је у Цркви Светог Саве, у манастирском комплексу Жиче, испод обичног папира који је био причвршћен прибадачама.

Фреску су 1945. године покрили духовник манастира отац Доситеј и тада, млади монах отац Герасим. Били су присиљени да то ураде, јер је наредба стигла од локалних органа власти, сведочи једна од најстаријих монахиња у Жичи, монахиња Доротеа.

"Фреска се није смела показати. Није се могла ни споменути", прича монахиња Доротеа. "Прекрили су је плавим пак-папиром и понашали се као да она не постоји. Боја на плавом папиру је бледела. Постајала је сивкаста и све више се изједначавала са патином на зиду који је такође био у сивим тоновима. То је, у извесном смислу, добро дошло и спасло фреску да не буде уочљива."

Неколико прибадача је остало по ободу фреске. Портрет последњег руског монарха одлично је очуван. Цркву је осликао барон Никола Мајендорф 1937. године. Дело овог руског емигранта благословио је владика Николај Велимировић.

Протојереј ставрофор Љубинко Костић каже да је владика Николај волео Русе и указивао част многима.  Тако је овде стигао и барон Мајендорф, који је цркву и осликао.

"Видимо у овој цркви јединствену фреску руског цара Николаја Другог Романове и друге руске светитеље - Серафима Саровског, Светог Великог руског кнеза Владимира, покрститеља Русије у комбинацији са српским светитељима и фрескама које су врло значајне историјски овде за Жичу и Светосавски храм", каже Костић.

Цар Николај Александрович је био император Русије, краљ Пољске и Велики кнез Финске. Николај и његова супруга Александра Фјодоровна имали су петоро деце. Сви су стрељани 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу, чиме је угашена лоза Романових. После убиства цара више од два милиона Руса, на челу са племством, емигрирало је у иностранство. 

Барон Мајендорф није био једини руски емигрант који је боравио у Жичи. Тридесетих година прошлог века овде је живео један тајанствени монах. О његовом животу никада се у Жичи није причало. Зна се само да потиче из Русије и да је његов идентитет чувао сам владика Николај Велимировић.

Отац Љубинко показао је монашко гробље где су сахрањивани жички монаси, монахиње и црквени великодостојници. Ту је и гроб монаха Харитона:

"Он је сахрањен овде, без дрвеног сандука, само у монашкој ризи у мантији. С једне и друге стране главе су стављене по три цигле и преко њих једна дашцица да они први грумени земље, којим буде засут, не оштете његов лик."

Манастир крије многе тајне

Монах Харитон је пореклом из угледне породице. Претпоставља се да је био у сродству са царском породицом. Све то указује на везе Русије и Жиче. Још је много тајни похрањено у манастиру.

Цркви Светог Саве враћен је првобитни изглед. Милан Ракочевић, вајар каже да је пре неколико година предузета већа градитељска интервенција у цркви која је већ почела да се урушава, иако је значајна по многим стварима. Он каже да су сређени темељи да се не распада црква, одрађен кров, а у склопу радова била је и реконструкција подова.

Пројекат за санацију живописа цркве већ три године безуспешно, код Министарства културе, конкурише за средства.

Кустоскиња Лидија Цветић каже да су се сликар конзерватор Душан Јовановић и она укључили у пројекат да помогну манастиру Жичи излагањем у Дому руске културе.

Руска православна црква у избеглиштву канонизовала је Николаја Романова 1981. године. Званична руска црква учинила је то деветнаест година касније. Царска породица је, захваљујући Николају Велимировићу, имала је свој духовни дом у Жичи много раније.