Горштачка неговатељица

У завејаним планинским селима, из куће излази само онај ко мора. За Зорицу Арсић, медицинску сестру у пензији, то не важи. Она, како каже, не може да остави на цедилу своје горштаке

"У селима на Радан планини, по оваквом времену, тешко се живи. Људи имају проблема у снабдевању основним животним намирницама, не могу да нахране стоку, једва долазе до лекова. Ја сам ту да им помогнем."

У Ображди, Боринцу, Доброј Води и Ивању живи стотинак, углавном старијих,  људи.  Станка и Лепосаву Љубић Зорица обилази сваког дана, јер им је неопходна медицинска помоћ.

"Зорица је као моја ћерка", каже кроз сузе Лепосава Љубић. "На сваки телефонски позив долази одмах. Мене је помало срамота што је често зовем." Њен супруг Станко, који је недавно оперисан, каже да им Зорица улепша дан и да им много помаже.

Пошто им је донела лекове и унела дрва, Зорица наставља даље. А даље не иде без својих верних пријатеља који је по снежним стазама штите од вукова.

"Пре неколико дана вук је у сред дана напао мог пса и нанео му озбиљне повреде", прича Зорица. "Без мојих љубимаца нигде не идем. Ноћу, пошто сам члан ловачког удружења, када осетим да су близу моје куће испалим по неколико хитаца у ваздух како би се разбежали."

На своју дедовину, у село Ивање, Зорицу Арсић вратила се пре неколико година. Каже да јој највише недостају унуци који живе у Лесковцу. Сан јој је да ту направи рекративно-туристички центар. Храброст и упорност јој не недостају, а они који је познају не сумњају у то да ће и остварити свој сан.