Занат уткан знањем

Филигран, занат којим се израђује накит и украси ускоро би могао да се нађе на УНЕСКО-вој листи вредности која одражавају наше аутентично културно наслеђе. Услов да се нађе на овој листи је да филигран као занат живи, развија се и вреднује, међутим, све је мање правих филигранџија.

Нема тога што времешни мајстор Крист Бериша не уме да направи од сребра и злата у својој малој радионици. Бериша каже да је то најскупља и најтежа техника израде накита, али и најлепша и најпрефињенија.

Од оца и стрица је осим специјалног алата и мустри наследио и стил препознатљиве призренске школе филиграна. Њихова породична радња била је у Призрену, где је и он научио занат педесетих година прошлог века. Данас је један од ретких златара у Србији који буквално уме да "тка" призренску свилу сребрним и златним жицама, каткада танким попут влати косе.

"Три године сам био шегрт. Четри године сам био калфа, а после калфе сам висококвалификовани мајстор. Кујунџија прво, па онда златар. То је занат где не можеш да се одмараш. Осам сати мораш да седиш за својим радним столом", каже Крист.

Накит од филиграна ради се уз помоћ мустре, рама од обичне жице. Елементи се потом летују и цео облик, прстена, минђуше, броша или појаса добија се ткањем или упредањем танких сребрних жица уз помоћ пинцете, чифте, и осталог алата. Постоје две врсте филиграна-чипкасти и филигран на подлози.

"За женску наруквицу потребно ми је два дана рада, ако идемо из почетка, од топљења сребра до краја. Када се ради прво се спреми материјал-жица и мустре. Када шегрти обично припреме материјал добар мајстор може и за један дан да заврши наруквицу, гривну или огрлицу", прича овај занатлија.

У наше крајеве филигран је стигао из Византије. Тако је и најрепрезентативнији пример средњовековне филигранске технике, прстен Стефана Првовенчаног који се чува у ризници манастира Студенице. Тек крајем 18. и почетком 19. века филигран у Србији поприма оријенталне  утицаје.

Одговарајући филигрански накит носиле су наше даме негде до почетка Другог светског рата, када је био знак престижа у грађанском друштву. Онда се мода променила и филигрански накит полако се преселио у фиоке наших бака.

"Да би се сачувао филигрански накит потребно је и занат сачувати. Ми смо га предложили за листу УНЕСКА. Наша земља је потписник Конвенције од 5. маја 2010 године. На томе убрзано радимо. У Краљеву имамо мајстора који овај занат добро познаје и његове наследнике. То је једини начин да се занат сачува и унапреди", каже Марина Лукић Цветић, историчар уметности у Заводу за заштиту споменика у Краљеву.

Захваљујући мајстору Бериши и другим ретким филигранџијама, филигран је и даље жива баштина Србије. Мајстор Бериша има наследнике - сина, кћер и унука који су део заната научили од њега.

Филигранство ће опстати у њиховој златари у Краљеву само уколико буде и муштерија које ће куповати префињенији филигрански накит уместо овог савременијег, чија се вредност ипак више процењује грамажом племенитог метала, а мање утканим знањем.