Последњи ковач

Иако је недавно прославио 83. рођендан Станимир Николић, бивши ковач краљевачке Фабрике вагона и након заслужене пензије остао је веран свом занату.

Популарни деда Цане истим жаром и љубављу као у младости кује све алатке потребне сељаку у свакодневном послу.

Стари мајстор каже да се ковачким послом бави пуних 65 година. Радо се, каже сећа својих почетака. Занат је учио прво код Мирослава Сретеновића из Врдила, четири године, а затим годину дана код Радомира Букумире из Конарева-врсних мајстора. После тога ковачко умеће усавршавао је у Фабрици вагона и Гибњари, чувеним краљевачким предузећима.

До пре пар деценија само у Врдилима, Станимировом родном селу и суседним Роћевићима и Пекчаници било је седам ковача, данас је Цане једини мајстор у целом Надибру.

Са сетом прича да ковача више нема, а само у његовом селу имало би посла за тројицу и то да, како каже, раде од јутра до мрака. Млади неће да уче његов занат, чак ни његови унуци иако би уз њега могли да постану врсни мајстори. Научио би их, каже, свим тајнама од ковања до каљења.

Зоран Мајсторовић, Станимиров комшија за врдилског ковача има само речи хвале и као мајстора и као човека. Понешто је, каже од њега и научио што му је од велике користи.

И Милан Премовић из села Жича код Краљева каже да, од како је упознао Станимира Николића, код других мајстора не иде. Није му, каже, тешко да пређе двадесетак километара, јер се исплати.

Крепки ковач из овог плодног краљевачког села каже да ће свом послу бити веран док му чекић и мехови не отежају и ватра оку не засмета, да занат не замре, бар за време његовог живота.