Преко брда до школе

Због велике миграције становништва према Краљеву и околним градовима многа села у краљевачком крају остала су без младих, а школе без ђака. И истурено одељење Основне школе "Ђура Јакшић" у Пропљеници, селу на планини Чемерно чека иста судбина, јер је у школи само један ученик.

Најчешће аутобусом, понекад аутом пријатеља и ретких пролазника, млада учитељица Јелена Митрић стиже из Краљева до подножја Чемерна, удаљеног тридесетак километара од града.

Одатле, па све до школе, скоро на врху планине мора пешице, осим ако је неко не сустигне и повезе трактором или "ладом нивом".

Јелена каже да свако јутро, по снегу, леду, киши, лети сунцу и врелини, пешаци пет километара до школе у Пропљеници где је чека њен једини ђак, ученик четвртог разреда Велимир Николић.

Најтеже јој је, каже, зими кад село прекрију снегови, карактеристични за то планинско подручје. Она, међутим, истиче да воли свој посао и да јој не пада тешко свакодневно километарско пешачење од школе и назад до сеоске аутобуске станице на почетку села.

Свакод дана и родитељи Снежана и Драгић испраћају Велимира од куће са врха планине ка школи. Мајка Снежана каже да је њеном сину претешко, јер је сам и дуго пешачи кроз снегове, скраћујући пут пречицама кроз густу шуму и пропланке.

"Срећа је да има племениту и драгу учитељицу, па се све тешкоће лакше поднесу", каже Снежана.

Учитељица Јелена и њен ђак најчешће се сусретну баш пред школом, стижу готово у исто време, као по договору, где их чека теткица Снежана, задужена за чисту и топлу учионицу, наравно, и чај за окрепљење од зиме и дугог пута.

Живот у планинском беспућу је учинио своје и Велимир је осим према родитељима, учитељици Јелени и теткици Снежани, неповерљив према свима другима.

На листу од свеске написао је да устаје у шест сати, пешачи пет километара до школе као и да успут често среће разне животиње, најчешће срне и лисице.

Учитељица има разумевање за Велимиров однос према непознатима. Без друштва је годинама, али је добар, послушан и искрен, а она, како каже, чини максималне напоре да га научи што више.

Пред школом у Пропљеници је неизвесна судбина. Ако се петогодишња Ивона Милетић и њена млађа сестра Елена, најмлађи мештани овог села са четрдесетак домаћинстава и око 150 мештана, с родитељима не одселе у град, као многи други, школа ће преживети бар још неку годину. У супротном биће и она затворена као и многе куће на обронцима Чемерна.